Tihi koraci u papučama: priče

Zapiši to Slobodane

Ima pisaca koji se klade na večnost. Pisci u novinama klade se na prolaznost. Prolaznost je bliska srcu i primerena umu; večnost aždaha koja ište carevu šćer.

Aždaha je večna a careva šćer lepa - prolaznost je dakle lepota.

Aždaha tamo njima.

Pisac u novinama ispisuje prolaznost, služi lepoti.

Uz prvu jutarnju kafu ne pasuje tvrd povez s pretenzijama zlatotiska. Ni slatko od dunja nije obavezno. Ali bez novina, još vrućih od prese, štamparskih ruku i štamparske boje, kafu mi nemoj iznositi.

Jednog davnog jutra (ne sećam se koje godine, znam samo da bejahu navalili skakavci koji će „pojesti sve naše godine") naleteh na novo (za mene) ime u najslavnijim srpskim novinama: Slobodan Stojićević ispod nadnaslova „Život iz Palate pravde". Ispostavilo se da Stojićević nije početnik u novinarstvu, ali njegovi dopisi iz inostranstva (od specijalnog izveštača) su mi promakli. Greh na moju dušu.

Taj prvi „dopis" iz Palate pravde, ove naše, beogradske, požarevačke, šabačke, obrenovačke, čačanske, čudesne, tužne i tragikomične naše Kuće pravde, magnetisao me i obavezao za redovito čitanje.

Stojićević nas suočava s običnim, normalnim, ali i s pomerenim, iščašenim ljudskim sudbinama.

Svakom čoveku dodeljen je jedan i neponovljiv život. To nije teško razumeti i nije baš neka filosofija, ali nevolja je u tome što neko dobije život za uživanje, a nekom život skroz nakrivo nasađen.

S toplinom i ljubavlju Stojićević se posvećuje nakrivo nasađenim životima.

Kad se malo bolje promisli (a tek kad se prilježno pročita ova knjiga) ispada da je život svakog čoveka malo onako, malo iskosa, malo naheren, malo udaren, čuknut, uvrnut - sve kao poručeno za prozu S. Stojićevića.

Pravda je spora ali dostižna, kaže naivna narodna mudrost.

Da je spora, jeste. Puž je za pravdu hitri zec.

A da je dostižna - to već „može da bidne a ne mora da znači", kako kaže jedan Stojićevićev junak, dobričina u povratku.

Palata pravde je, za Stojićevića, zgusnuta i nezaobilazna metafora života. U nju se ne ulazi bez muke i nevolje. Tamo ne dele odličja i medalje. Tamo se rešavaju pitanja naše opšte ukletosti, jada i čemera, neimaštine i neznanja, tamnih poriva duše i pomračenja uma.

Po analogiji s likovnim Stojićević je crtač.

Nekoliko poteza i portret je gotov.

Kako je teško naći pravu reč, onu koju druga ne može da zameni, znaju dobri pisci i vrsni čitaoci. Stojićević je u tome majstor (na stalnom usavršavanju). To nikad nije kovanica koja razbuca kontekst, nego obična reč koja uspostavlja sklad s onim o čemu pisac govori. Put do jezičke jednostavnosti veoma je komplikovan. Stojićević je taj put uspešno savladao. Po toj jednostavnosti Slobodana Stojićevića uvek vidim u blizini Antona Pavloviča Čehova (ima li, u književnosti, boljeg komšije?).

Kladim se na pisca koji se klade na prolaznost.

Kladim se u trajanje.

Brana Petrović