Šta li je u torbi?
Ima ljudi koji ništa ne mogu da smuvaju, dobiju bez truda, zgreše, načine propust, a da im se to višestruko ne obije o glavu. Oni to znaju, ali gledajući okolo šta se radi, poveruju da i njima može da se posreći, naročito ako sve dobro isplaniraju i preduprede svaki za njih nepovoljan obrt. Na takvo preduzeće nagoni ih večiti podsmeh poznanika, poruge koje slušaju od sopstvenih žena, dečja sprdnja.
Njima ne kažu da su pošteni, ispravni i pravedni, već da su šonje, tutumige, zavezane vreće, dunsteri, mlakonje, glupaci, sve u svemu - nisu stvoreni za ovaj svet.
Jednostavno, nemaju sreće.
Jordanu Stamatoviću (45), radniku u fabrici „Ivo Lola Ribar", valjalo je tog dana da odradi još jednu smenu ne bi li u petak uzeo slobodan dan, pa tako, spojivši ga sa vikendom, oposlio štogod na seoskom imanju. Jer, otac i majka su stari i nemoćni, nadničara ne možeš da nađeš ni za lek, a za seoske poslove sinovi neće ni da čuju. Onoliko imanje da zarasta u korov, greota je, tim pre što je na pijaci sve skupo.
U jedanaest noću, kada je završio drugu smenu, Jordan se, umesto da odmah nastavi u trećoj, privukao tajnom izlazu (gde nema fabričkih portira i kontrole) i peščanom stazom s leđa fabrike, kroz tajni prolaz u ogradi, dokopao se izlaza.
Sve je lepo smislio: otići he prijatelju Simi, starom neženji koji u blizini ima garsonjeru, lepo će se odmoriti sat-dva, a onda će se na isti način vratiti, odraditi preostale sate i sačekati poslovođu koji dolazi sa prvom smenom i upisuje one koji su radili u trećoj.
Sima je očekivao Jordana, pa je narezao malo sremske, izvadio „zdenka" sir nz frižidera, teglu kiselih krastavčića i flašu domaće, užičke klekovače.
Mezili su, pijuckali i pričali dok je na televiziji trajao „Program plus". Žalili su se na plate, kadrovske promene, javašluk na poslu, neradnike (jer oni to, naravno, nisu), malo ogovarali direktorovu sekretaricu, a onda sve žene redom, što je bila omiljena tema Jordanovog domaćina, a završavala se, obično, rečenicom: I zato ti ja, brate, živim ovako, nema glava da me boli.
- Pametno - odgovarao je Jordan uzdišući. - Ja rmbam zbog one moje i zbog dece, a misliš da mi kažu hvala? Još sam im ja stalno trn u oku, a zašto? Zato što sam sve stvorio sa ovih deset prstiju. He znam ni šta je kafana, ni provod. Ti, Simo, znaš da živiš.
Samozadovoljno prevukavši prstima preko brkova, Sima nali još po čašicu, a Jordan pogleda na sat i skoči.
- U, bre,prošlo jedan. Odo' ja.
Oko pola dva Jordan Stamatović je već bio kod tajnog ulaza. Tiho je kročio u njega i pošto je utvrdio da u blizini nema žive duše, uputio se...
Ali, pogled muje pao na putničku torbu koja je u ćošku ležala, prislonjena uza zid. Otkud tu sad putnička torba, i to nabrekla, samo što ne pukne? Hteo je da produži, ali je zastao privučen nekom silom jačom od sopstvene volje.
Šta ln je u torbi?
Možda ju je neko zaboravio? Možda namerno ostavio? Liči mu na torbu Mije Valjevca. On jednom mesečno kupuje jevtine kobasice kod privatnika, da hrani familiju. Ali, nije. I što bi je tu ostavio? Možda se neko spremio da ujutro putuje, pa... ali što bi je krio? Šta ako su unutra pare? Ako je neko opljačkao banku, pa sa krio torbu gde je niko ne bi tražio, dok prođe gužva. Pre he biti da je zlato, čim se onako nabudžila, pomislio je brišući znoj sa čela. Onda se sam sebi nasmejao, jer se setio da je upravo gledao nastavak kriminalističke serije na televiziji o nekoj pljački banke. Možda je bomba, pa to treba prijaviti. Ali, šta ako nije, pa ga pitaju otkud on tu, umesto da bude za mašinom, i gde je bio dva i po sata? Možda su konzerve? Ma kakve konzerve. Što bi tu bile konzerve?
Sve te i neke druge, sasvim budalaste, misli proletele su mu kroz glavu u nekoliko sekundi i htede da produži odmahujući rukom, ali ga neka sila prosto gurnu ka torbi. Baš da vidim šta je, pomisli.
Jordan se sagnu i uhvati za rajsfešlus. U tom trenutku na njegova ramena spustiše se dve teške šake i on pretrnu.
- Ostavi to, lopino jedna! 'Oćeš da kradeš, a?! Sad ćeš malo da vidiš kako kod nas prolaze lopovčine. Propištaćeš majčino mleko.
Čim se uspravio i video dvojicu kršnih momaka iz obezbeđenja, zinuo je da kaže da... ali je samo osetio jak udarac u bradu i sve mu se smračilo.
Kada je došao svesti video je da se nalazi u prostoriji obezbeđenja. Iznad njega su se preteći bečile rmpalije. -Ljudi, nisam ja...
- Šta nisi, majku ti lopovsku. Mesec dana nestaje alat iz fabrike, a nisi ti. A ko je? Što si dirao torbu kad nije tvoja?
- Ja u'vatio krivinu i vraćam se u treću...
- Dosta priče! Priznaj, ili ćemo da te obesimo za jaja, pa ćem da priznaš i što ne znaš da znaš.
Vidi Joradan da nema šale, pa prizna. Ko veli, posle će se nekako izvući, objasniće.
Ispostavilo se da je neko pokrao alat, potrpao ga u torbu i ostavio kod tajnog izlaza. Ljudi iz obezbećenja su to otkrili, i torbu vezali kanapom i na smenu potajno motrili. Dobro su se bili iznervirali što ih neko vuče za nos i pravi od njih nesposobnjakoviće.
Tako je naleteo Jordan, nesrećnik kojem ni sud nije baš cve poverovao. Providne su to priče, rekli su mu. Pa jeste, pomislio js i on sležući ramenima, ali pomalo zadovoljan što je razrešio tajnu: znači, u torbi je bio alat.
