Teror rasnog zeca

Zato što je iznad, on ne nosi papuče, ili patofne, već hoda u klompama. Hoda sitno-sitno i brzo, pa stane. Pa ponovo. Iako to ne želi, čim koraci utihnu Margita se pretvori u uho. Očekuje ponovo „rafal", ali on nikada nije ujednačen i nju to izluđuje. Prosto vidi komšiju Petra kako se, gore, cereka, uživajući u mukama na koje je komšinicu stavio.

Kada je počeo „rat" između Petra i Margite, niko ne zna tačno, kao ni ko je prvi počeo. Samo se zna da se povremeno rasplamsavao, pa smirivao, da bi, iznenada, izbio žešće nego ikada do tada.

Koraci komšije Petra nisu odzvanjali tavanicom Margitinog stana, već direktno po njenoj glavi. Petar je ponekad ustajao i u tri ujutro, nazuvao klompe i stepovao po čitav sat. Ponekad je igrao kolo, drugi put marširao, ili je trčao, ili usporeno, jednolično udarao po podu, odnosno Margitinom temenu.

Kada bi prestala da vlada sobom, Margita je vrištala, ili zvala miliciju. Miliconeri su prestali da se odazivaju na njene pozive. Jer, kad god bi došli, odozgo se nije čulo ništa. „To je zato što on zna da ste tu" - objašnjavala js Margita kroz suze, drhteći, a milicionsri su je gledali sažaljivo i izvinjavali se što moraju da žure.

Komšijama iz zgrade, koji su sasvim dobro bili upućsni u dramu ovo dvoje ljudi, Petar je otvarao orman i pokazivao svu svoju obu-ću dokazujući da nema klompe, da u njima ne bi umeo ni da hoda i da su one, ako uopšte postoje, „u komšinicinoj glavi". „Sakrio ih je, veštac!" - govorila je Margita.

Kada više zaista nije mogla da izdrži, Margita je tužila komšiju Petra. Na to ju je nateralo njegovo uporno lupanje koje je trajalo, kako je navela, ceo dan i celu noć, neprestano.

Na sudu, Petar je pokazao autobuske karte kojima je dokazivao da tog dana i te noći uopšte nije bio u stanu, već u Ćupriji, kod rođaka. „Ako vam autobuske karte nisu dovoljne", izjavio je, „pozovite moje rođake kao svedoke".

Margiti se činilo da he da svisne. „Sve je on to pripremio da bi me uništio", izgovorila je, ali dokaze - dokaze nije imala.

Nekoliko dana posle ovog suđenja, kada se vratila sa pijace, Margita je uhvatila kvaku da bi otključala vrata i odmah, uplašeno, trgla ruku. Šaka joj je bila umrljana medom.

- Ljudi, pomagajte! - vikala je - u grob će da me otera, dođite da vidite šta mi je uradio!

Ali, zgrada je ostala gluva.

Sledećeg dana Petar je pozvonio na Margitinim vratima. Kada ga je ugledala, Margita se izbečila kao da se pojavio sam đavo. Iza Petrovih leđa izvirivao je jedan od komšija.

- Vraćam vam vaš sapun, komšinice. Zaboravili ste ga ispod mog otirača... Kao što vidite, nisam slomio vrat.

Prolazilo je vreme i pakosti koje su ovo dvoje ljudi jedno drugom priređivali su se smenjivale dostižući vrhunce maštovitosti. Komšije iz zgrade zaista nisu bili u stanju da pouzdano utvrde šta je od svega toga fikcija, a šta stvarnost. Pominjana su anonimna pisma, uznemiravanja telefonom, mazanje vrata imalinom,pa čak i da je Petar kroz odžak sipao riblje ulje u Margitin stan, da joj smrdi.

I sve je to postalo manje-više svakodnevica života zgrade u Šafarikovoj ulici, dok Petrovi unuci svom dedi nisu doneli zeca. Pravog pravcijatog zeca i to rasnog - kanadskog orijaša. Jer, deca idu u školu, roditelji su na poslu pa zeca nema ko da pazi. Deda je zaludan, a oni he kad imaju vremena dolaziti da se poigraju sa ljubimcem.

Deda nije mogao da odbije svoje unuke i tako se kanadski orijaš nastanio na trećem spratu, tačno iznad stana gospoće Margite. I ne samo da je Petrov stan iznad Margitinog, već je i njegova terasa iznad njene. Bilo je leto i Petar je, odozgo, povremeno kibicovao njeno cveće koje je prosto buktalo od različitih boja. Gospođa Margita je s pravom bila ponosna na svoj vrt.

Tih dana, na njenu nesreću, otputovala je nekud na nedelju dana, a kada se vratila, cvećnjak je bio uništen. Samo poneko stabaoce je virilo iz saksija iz kojih je i zemlja bila delimično izbačena.

Nesrećna gospođa Margita je na terasi pronašla i tuce zečjih brabonjaka koje je odmah uredno pokupila u najlon kesu, kao korpus delikti.

Slučaj „zec u cvećnjaku" našao se tako na sudu, gde je gospođa Margita izašla s hipotezom da je komšija Petar, iskoristivši njeno odsustvo, zeca spustio u korpi, pomoću kanapa, a tako ga i „posle vandalskog pirovanja po nežnim cvetićima" podigao rope.

Pošto su zečji brabonjci nesumnjivo dokazivali da je životinja izvesno vreme boravila na terasi komšinice Margite, Petar je odustao od tvrdnje da zec nema nikakve veze sa stradanjem cveća. Ali, Petar je ostao pri drugom delu tvrdnje, odnosno, da on sa tim nema nikakve veze.

- Zec je - rekao je - rasan, kanadski, a oni su, znate, na sve spremni samo da dođu do ukusne hrane. Da skaču sa terase na terasu -kada za to imaju motiv - za njih ne predstavlja nikavu teškoću. Verovatno je iskoristio moje kratko odsustvo iz stana i...

Margita je zatražila veštačenje. Da se utvrdi da li je zec mogao sam da se spusti na donju i vrati na gornju terasu.

Dok je ovaj spor bio još u toku, nastao je još jedan. U poslednje vreme, prema tvrdnjama gospođe Margite, pomenuti zec iz sve snage udara zadnjim nogama po podu Petrovog stana i to direktno utiče na pogoršanje zdravlja tužilje koja je na ivici nervnog sloma. Konsultujući literaturu, i ugledne veterinare, saznala je da zečevi na taj

način izražavaju seksualni nagon koji, u ovom slučaju, nije moguće da bude zadovoljen.

Zbog toga zec lupa neprestano danju i noću.

Gospođa Margita je ovoga puta odlučna da ide do kraja.

Jer, kako je navela „u pitanju je borba za održanje golog života"...