Đubre sa Dedinja

Na svakoj deponiji svaka grupica ima svoje područje i svog šefa, a svi jednog vrhovnog zapovednika kojeg bespogovorno slušaju. On organizuje i ugovara prodaju stare hartije, odeće, obuće, kuhinjskog posuđa, starog nameštaja, i određuje koliko kome od ukupnog dobitka pripada.

Svojevremeno, svi su bili zadovoljni vođom, dok su u poslednje vreme počeli da primećuju da su mu, pri podeli zajedničkog kolača, jedni u milosti, a drugi nepravedno zapostavljeni. Sam za sebe niko nije smatrao da je povlašćen, već da je to uvek onaj drugi, pa su počeli i naglas da se glože. Frktali su jedni na druge, a skupa na Žarka P, brkatog vladara deponije, koji je, iako bez noge, neprikosnoven na vinčanskom skladištu đubreta.

Njegov položaj je postao ugrožen i on je odlučio da preduzme potrebne mere.

Počeo je da njuška po batajničkoj deponiji, da vidi kako oni posluju i kakvo je tamo stanje.

Kada je snimio situaciju, uz malo veza i prepreka (što ga je, naravno, koštalo), susreo se sa vozačem Gradske čistoće Miloradom M, rodom iz Svileuve, gde je i Žarkova baba svojevremeno bila udata.

Pogodba je pala uz vinjak, jagnjetinu i belo vino. Za dogovorenu naknadu Milorad će đubre sa Dedinja, koje je dotad vozio u Batajnicu, isporučivati u Vinči.

Pljesnuli su dlanom o dlan, Žarko i Milorad, a na kraju i zapevali.

Postoji, inače, čitav jedan svet koji živi na đubrstu i od ćubreta.

Đubre ga hrani i odeva, greje. Mnogi su se na njemu i rodili i na đubretu zasnivaju i budućnost sopstvene dece.

Đubrište je njihovo radno mesto, rudnik, nalazište. Ono je njihova sadašnjost i budućnost, njihov svet, planeta po čijim uvalama i brdašcima mile, čeprkaju i izvlače odbačeno.

Oni se đubreta ne gnušaju, iako ga tako ne nazivaju, već kažu: smeće. He mršte se nad njim već ga prebiraju i uzimaju ono što će im doneti prihod. Prljavo je, ali je tako lakše nego u rudniku. Na đubrištu mogu da rade i deca i kljasti i starci. Svako može da doprinese za održanje sopstvenog života te da tako ne bude sasvim na teretu snažnima i zdravima.

Čeprkanje po đubretu (znaju to oni koji na njemu provode život) uzbudljivo je. Nikad ne znaš na šta ćeš da naletiš. Jednom je neko tu našao zlatnu narukvicu, priča se iz generacije u generaciju, ali se ne zna ni ko ni kad. Svejedno, priča je lepa i u nju je lako poverovati.

Svet odbačenog bogat je i raznovrstan. Nije za bacanje sve što je bačeno. Oni koji oturaju upotrebljivo su kao siti lavovi. Posle njihovog ručka mnogi još mogu da se najedu.

Zbivanja izvan deponija, koja se njih tiču, ljudi sa ćubrišta ne saznaju iz novina, već to čitaju iz otpada. Pre desetak godina, na primer, bilo je neuporedivo više bačenog hleba, čitava brda. Njime su hranili svinje. Poslednjih godina, međutim, jedva da ima i za njih, ljude. Obrišu ga, pokvase, zagreju u rerni, pa jedu. Pre je bilo mnogo više zdrave obuće. Čim je demodirana, bacana je. Najviše je bilo odeće za decu. Brzo je prerastu pa je sasvim nova. Roditelji je nisu čuvali za mlađu, nego su je bacali i kupovali novu. Svega je pre bilo više, ali je zato sve to i bilo jevtino pri otkupu.

Sada je naišlo neko vreme oskudice, pa su se i ljudi-skupljači prozlili i počeli da kidišu jedni na druge.

Zato je plećati i brkati Žarko, bez noge i sa štapom, kao kmet koji brine o svom selu, došao do rešenja. Posao se rascvetao kao u najboljim vremenima. Međuljudski odnosi su izglađeni, a položaj Žarka P. se učvrstio. Đubre sa Dedinja bilo je zaista dobrog kvaliteta.

Ali, trećeg, četvrtog i petog meseca od tajnog sporazuma, tovar kamiona Gradske čistoće je naglo osiromašio. Milorad M. je to objašnjavao opštim osiromašenjem u zemlji i promenama koje se u njoj zbivaju.

Žarko je lupkao štapom po betonu kafanskog poda, sukao brkove i ispod gustih veđa čkiljio u Milorada.

- Pogodba je pogodba - rekao je Žarko. Je l' ja tebi plaćam ono što sam rek'o?

- I ja tebi dovozim, al' ne mogu da i' teram da bacaju ono što tebi treba.

Žarko je ćutao i dalje kuckajući štapom po betonu.

- Dobro - rekao je. - Samo pazi da ne bude nešto drugo. Biće belaja, Milorade.

Na deponiji se stanje sasvim pogoršalo. Ljudi su zarađivali manje nego ikad. Brkati vladar deponije sasvim se smrkao. Već dvadeset dana njegovi špijuni sa terena nisu donosili nikakve informacije kojima bi mogao da pričepi Milorada. Na đubrištu su počele tuče a Žarka su u oči psovali.

- Ljudi, smirite se. Ni na Dedinju se ne živi bolje...

Ipak, na jedvite jade, Žarko je dopro do potvrde svojih sumnji: Milorad je za đubre sa Dedinja naplaćivao proviziju i na drugoj deponiji.

Pod nogama Žarkovih snagatora, jedne noći, vozač kamiona za smeće je cvileo previjajući se od bolova.

- Nisam ja kriv - vikao je iz okrvavljenih usta. - He može da se živi od jedne plate! He može od jedne plate...