Ladne oBLOGe

U jučerašnjoj Politici objavljene su dva podatka koja naizgled nisu u vezi. Jedan je da je Svetlana Ražnatović, pevačica, za pevanje na takmičenju trubača u Guči zaradila 30.000 evra a drugi  da Ministarstvo prosvete neće pomoći Luki Bojoviću da postane student na Kembridžu.

Luka Bojović je maturant beogradske Matematičke gimnazije. Položio je prijemni za ovaj prestižni koledž na kojem je studirao i Isak Njutn i mnogi nobelovci, ali mora da uplati 135.000 evra za tri godine studija. Roditelji, prijatelji, razni darodavci sakupili su više od sto, nedostaje još tridesetak hiljada evra.

Taman koliko je pevačica zaradila za nepuna dva sata, pretpostavljam.

Luka se Ministarstvu s molbom za pomoć obratio pre nekoliko nedelja, ne dobivši odgovor, ali ga je dobio novinar Politike i juče objavio: Objasnili su da je u međuvremenu Srđan Verebić, ministar prosvete, Luki Bojoviću poslao odgovor u kome je razlog za izostanak pomoći navedeno to što ministarstvo nije u stanju da finansira njegove osnovne studije u inostranstvu zbog zakonskih i finansijskih ograničenja.

Ovo nemušto birokratsko objašnjenje pokušaću da prevedem na običan srpski jezik. Ministar je, dakle, odgovorio Luki tek posle teksta u Politici.  Nema para, a i da ih ima, Zakon ne dozvoljava da naša država plaća studiranje u inostranstvu. (Prevod završen.)

Luka ne traži da mu se plate studije već pomoć u iznosu koji neko (ne bilo ko) može zaraditi za sat-dva pevanja, kuku nama.

Kada se hoće, uvek se može naći pravna forma da se učini prava stvar. Samo treba zaista hteti.

Rok, poslednji rok za uplatu u Kembridž je - 1. septembar! Još nepunih dvadeset dana.

 Već sam umoran od slušanja, gledanja,  navođenja sijaset primera rasipanja novca u javnom sektoru. Stotine hiljada, milioni razbacuju se na sve strane, bez finansijskog ograničenja.

Lukina dva drugara, koji su takođe položili prijemni, kada su saznali da nisu dobili stipendiju, odustali su od borbe. Luka se još nada. Još dvadesetak dana.

Za dvadeset dana rešava se sudbina jednog čoveka. Za dvadeset dana videćemo, kroz ovaj primer, ima li još nade za sve nas. Makar male, malecne nade da nismo sasvim otupeli i oslepeli i da još možemo osetiti i videti na kojoj starni je svetlo a na kojoj tama.

Ima li nade da će jednoga dana ime ovog Luke Bojovića biti bar približno poznato i bar približno biti uzor mlađima, kao što je sada ime jednog drugog Luke Bojovića, onog koji izdržava zatvor u Španiji?

Kada se kaže: Luka Bojović, na kojeg Luku Bojovića se danas najpre pomisli? Zovu se isto ali nisu isto.

Tako je i sa Srbijom. Kada se, u svetu, kaže: Srbija, našta se najpre pomisli? 

Hoće li doći vreme kada će se tom prilikom najpre pomisliti na jednu malu, naprednu zemlju samosvojnih, radenih ljudi, zemlju turističkih lepota i organske hrane, zemlju očuvane tradicije i jezika, gde građani ne znaju ni kako im se zove predsednik vlade, kao što danas ne znaju u Švajcarskoj?

Podupirući Luku, imamo priliku da nagnemo Srbiju malo na tu stranu.

Jer Luka će se, ako tamo ode, vratiti u Srbiju. To nisu prazne reči. Obećanje je spreman da potpiše.

Otkucavaju dani, kao sekunde.

Lepo je to smišljeno. Da bi smanjio penzije i plate u javnom sektoru a da ne naiđe na opšti bunt, smislio je da ministar finansija zatraži smanjenje od 20-30 odsto, a on (premijer) to odbije, odnosno smanji na deset odsto. 

Da se odmah išlo na smanjenje od deset odsto, digla bi se kuka i motika. Ovako, smanjenje penzija i plata doživljava se kao spas. 

Sve to razrađeno je u primenjenim psihologijama i ostalim naukama koje pomažu da vlast opstaje i  učvršćuje se. Zato su tu dobro plaćeni savetnici. Ne kaže se uzalud: Dobar savet – zlata vredi. 

(U službi profita, a ne potrošača, je i psihološka spoznaja da je kupcu prijemčivija cena od 399 dinara, nego od 400 dinara. Tako da mantra: 99, 999, odzvanja sa ekrana danonoćno probijajući bubne opne i svakojaki odbrambeni sistem raba božijeg. Mada je to neka vrsta prevare, ali takve da se prevara teško može dokazati.  Ali, to je posebna priča.)

Kada se penzije i plate smanje deset odsto bez bure, onda se nastavlja sa postepenim smanjenjem, malo po malo, sve do 30 odsto, možda i više. Ne otpuštaju se radnici odjednom, po sto dvesta hiljada. Već polako, polakice. 

To je sindrom kuvane žabe.

Ako žabu ubacite u vrelu vodu ona će da skače, koprca se, pokušava da izađe, sve dok ne malaksa i ugine. Ako je stavite u hladnu vodu, pa postepeno je zagrevate, sve do vrenja, ona se neće buniti. Prilagođavaće se vrelini sve dok, neosetno, ne izdahne. Naravno, voda se ne mora zagrevati do vrenja. 

Dovoljno je da bude toliko vruća da žaba ostane u životu. Malo obamrla, ali zadovoljna što je živa.

Ako je predlog novog zakona o radu dobar za mlade, kao i za  dobre radnike, kako tvrdi premijer (verovatno i za poštenu inteligenciju, ako je takve ostalo), što se dobri radnici ne raduju? Što ne organizuju neku masovnu podršku zakonu? Što bar ne izađu pred javnost i kažu da je zakon dobar. 

Ako je novi zakon o radu dobar za mlade, znači li to da je zvanično i sa najvišeg mesta obznanjeno da nije dobar za one koji nisu mladi? I da li je to u skladu sa evropskim direktivama i odnosu prema radnicima koji nisu mladi?

A ne vidi se ni da se mladi raduju.

Zakoni su dobri za one koji ih podržavaju.

A ko ih podržava, videli smo:  EU, poslodavci i vlast. Uostalom, kolektivno su ga i sastavili.