Na vrhu vrhova

Džafer Ćosović je svoj katun postavio na jednoj kuli od brda, na neosvojivom vrhu, kao da se štiti od svih vojski sveta.

I stoji, gore, na tom vrhu vrhova, s belom kapom od valjane vune, glave obmotane maramom, mršav, upalih obraza na kojima se, kao godovi ocrtavaju bore (sedamdeset godina!), s lancem za džepni sat na iskrzanom prsluku. Gleda u dva pognuta stvorenja koja se penju uz mokar, klizav planinski zid, a iz usta mu suklja dim iz tek zavijene cigarete.

Kao da gustira gledajući prizor ispod sebe, ili mi se, tako, samo učinilo.

Džafer Ćosović ima katun od nekoliko stanova. Tu živi dvadeset čeljadi, pod njegovim starešinstvom. Desetoro ne živi tu, ni u ovoj zemlji. Rade u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ulazimo u glavni stan, tako reći komandni. U njemu je buljuk dece i žena. Pozdravljam ih sve, pojedinačno. Džafer kao da tome ne pridaje nikakav značaj. Nudi nam najlepše mesto da sednemo, pa se, potom, i on smešta pored nas, podvivši noge ispod sebe. Iz polumraka sijaju desetine dečjih očiju. Žene nešto šapuću i vrzmaju se oko niskog, plehanog šporeta u kojem bukti vatra.

Pošto nas je pitao kako smo i kako smo putovali, Džafer Ćosović se maši za kutiju sa duvanom i, polako, prstima zahvati zlatastu mirišljavu travu i vešto je rasporedi po cigaret-papiru, ovlaži ga jezikom, zavi i ponudi me. Nasmeja se kad se zakašljah. Rado od mene primi cigaretu i stavi je iza uha. (Ovde se ponuđena cigareta ne odbija. To bi mogla da bude uvreda.)

Razgovaraju Džafer Ćosović i Husnija Šahmanović. Oni su rođaci, Džafer nije radoznao. Ne pita ni ko sam, ni zašto sam došao. Priča da mu je mečka nedavno pojela dve ovce, da mu je potrebna puška, a nema je, da mu nije poznato da će ikada put da dopre do ovih krajeva, pišu mu i pomažu ga sinovi iz Amerike... Sve to polako, s pauzama dok uvlači dim cigarete, odmereno, ne smeta mu sve slobodniji žamor musave, bosonoge dece. Deda je isti i ovde, na hiljadu i sedam stotina metara nadmorske visine: popustljiv prema unučićima. I ovde se kafa kuva jedna po jedna, u jednoj maloj džezvi, s dve kocke šećera na tacni, da svako zasladi onoliko koliko voli. Tako žene ne moraju da progovore ni jednu reč, ni da pitaju kakvu kafu pijemo. Ta nemušta bića koja nas dvore motre na svaki naš pokret, vešto naslućujući svaku našu želju: donose improvizovanu pepeljaru, iznose punu, sklanjaju prazne šolje kafe, prinose sofru, postavljaju drvenu zdelu s kajmakom, prinose vruć, kao točak veliki hleb koji se puši, ugiba i izdiše pod Džaferovim šakama dok ga lomi i parčad stavlja ispred nas.

Nagovaram Džafera da priča o svom životu. Ne uspevam.

- Dugo ja živim... Šta je sve bilo, zaboravio sam...

Oprezan je Džafer, čak i onda kada mu Husnija objašnjava zbog čega sam došao, ko sam.

- Pamtiš li ratove, Džafere?

- Nije mi volja ni pričati o njima...

Na malenim vratima ovog stana pojavi se krupna glava krave, koja je u prolazu zastala da nas osmotri. Niko je ne tera. Nikome ne smeta. Ovi ljudi ne zabranjuju nikome ništa, ne remete tok stvari, ne sprečavaju... Pravila ponašanja, među njima vekovima se već ne remete, i sve ide nekim svojim tokom na koji, smatraju oni, čovek ne može uticati. Taj fatalizam iskazuje Džafer:

- Bog šta hoće...

Tu rečenicu ponavlja često. I kada sam ga pitao kako opstaju bez lekara.

- Bog šta hoće...

Ulaze Sulejman i Mehmed, učenici trećeg i četvrtog razreda Ekonomske škole u Plavu, Džaferovi unuci. Pozdravljaju se, i povlače u kut. Slušaju.

- Šta radite kad vas zmija ujede?

- Uzmemo iglu pa bockamo to mesto, da ona voda izađe.

Džafer nije mnogo pričljiv. (Valjda Bog tako hoće...)

- Da li si nekada bio u Titogradu?

- Ne, bogumi...

- Pa da li si napuštao ovo mesto ikada? - pitam već obeshrabren njegovom ćutljivošću, očekujući negativan odgovor.

- Bio sam u Americi dva meseca - reče polako Džafer i opet zaćuta.

Šuška samo hartija u koju zavija duvan.

- Pobogu, Džafere, pa pričaj mi o Americi!

Žene sklanjaju sofru ispred nas. Starac polako ustaje da mi pripali cigaretu. Vraća se, opet polako, na svoje mesto. Smešta se, ugađa.

- I moja žena je išla. Tada smo prvi put videli Beograd. Više sam se bojao u autobusu, do Beograda, nego u avionu. U avionu je kao i ovde. Ništa ne vidiš. Bio sam u Bruklinu. Video sam kuće, bogumi, i od sto spratova.

I zaćuta.

- Šta ti sinovi tamo rade?

- U 'otel.

Neko dete zaplaka u dnu stana. Tek tada primetismo da je tu kolevka prekrivena ćilimom i u njoj beba. Jedna žena joj priđe i poče da je ljulja.

- A kakva je hrana tamo?

- Hrana nije loša, ali ne ije se dobro... Za dva meseca ni dve kile 'ljeba nisam pojeo. Tamo se malo ije 'ljeb.

- Kakvi su ljudi...

- Bogumi, ne znam. Oni ne razumiju mene, ja ne razumijem njih, bogumi ne znam kakvi su...

- Pomažu li te sinovi?

- Pomažu...

- A koliko zemlje imaš?

- Imam dosta... Njiva, šume, ispaše, planine... Dosta!

I to bi sav razgovor sa Džaferom Ćosovićem, starcem sa Prokletija.

Zar ima još uspona? Zar ovaj ćutljivi Džafer nije na najvišem vrhu? Zastajem da uzmem vazduh i okrećem se. Sada već u nizini, vide se razbacani stanovi Ćosovića i dim iz jednog, onog u kojem smo mi bili. Čuje se lavež pasa i vide deca kako trče oko tih kućica od smrekovine. Kiša više ne pada, ali magla se još lenjo valja po planini, kao da traži najugodnije mesto da se ispruži i odmori. Husnijin glas opet ječi planinom, ali ovoga puta ne beležim reči pesme.

Nerazgovetne su kao i ovo što sam tek opazio iza odškrinutih vratnica Prokletija.