„Pomješati brke i zulufe...''

I bilo je, vala, krajnje vreme da ga nešto zaboli. Tog Hama Čekića, starinu od preko osamdeset godina (niko ne zna tačno koliko mu je), kad za sve te godine nikada nije bolovao. To kaže Husnija Šahmanović, pa se okrete malom, osmogodišnjem Skenderu, do glave ošišanom:

- Idi zovi Smaila. 'Ajde, trk!

Mali ga pogleda oštro, pa mu ljutito odbrusi:

- Nisi ti došao u tuđe stanove da naređuješ!

- More, odlazi, kad ti kažem! - tobože oštro podviknu Husnija.

Skender polako ustade, još jednom mu sevnu pogled prema Husniji, pa izađe.

Njegov deda Hamo samo zadovoljno uvrnu brk, pa se bolje namesti pored šporeta, kao da ništa nije čuo, kobajagi bira drva za vatru.

Sedimo u stanu Hama Čekića, u katunu Čekića, najzabačenijem od svih na Prokletijama, na oko hiljadu i osam stotina metara nadmorske visine, a nepunih pola sata do albanske granice. Veče se prikrada negde iza tih vrhova, oseća se miris mraka, odjekuje zvuk sekire dok Kadrija, Hamov zet, ispred stana, komada mladu smreku. Ovce su već u toru, čuje se zvon klepetuša, blejanje, a plamen vatre ponekad iskoči iz šporeta i osvetli ovu nisku drvenu

građevinu izlepljenu iznutra listovima neke stare „Burde". Jave se tada, jasnije, krhke lepotice s rukama na bedrima, konfekcijski lepotani belih zuba uvijeni u tople šalove, deca u uštirkanim košuljama i pantalonama sa besprekornim ivicama. Jave se, pa utrnu čim vatra uvuče jezik u plehanu košuljicu, gde krcka, šapuće i pucketa.

Silueta Kadrijine žene priprema večeru.

Hamo se setio.

- To je bilo za vreme Austrije, bila je oskudica za 'ljeb. Išli smo čak u Metohiju i teško smo ga nahodili. Pa smo jeli koprivu sa brašnom. To se zove tuta. 'Ljeb od brašna s koprivama. Ni koprive nije bilo lako naći... Tako smo se održavali za vreme Austrije...

Dolazi Smail Čekić. To je onaj Smail po kojeg je otišao Skender, onaj Skender koji je odbrusio Husniji. Smail Čekić je profesor istorije, sada na trećem stepenu Filozofskog fakulteta u Beogradu, stanovnik studentskog doma „Slobodan Penezić Krcun", otac jednog muškog deteta, muž tek svršene učenice četvrtog razreda ekonomske škole. Visok, dostojanstven, ozbiljan dvadesetpetogodišnjak, s ogrnutom bundom preko leđa kao kakav vojskovođa, pametnih, mirnih i pronicljivih očiju - Smail Čekić se pozdravlja sa nama.

Tu, na tom mestu, najmanje sam očekivao da ću da upoznam takvog čoveka. Prekrštenih nogu, sedi preko puta mene. Razgovaramo. Počelo je, čini mi se, sa Berlinskim kongresom, onim na kome je odlučeno da Plav i Gusinje pripadnu Crnoj Gori, pa je onda razgovor skrenuo na pobune robova u rimskoj imperiji, nešto smo pričali i o Dubrovačkoj republici, pa kakvi su uslovi za rad u studentskim domovima u Beogradu. Smail poznaje samo Beograd koji vidi iz autobusa od „Penezića" do Trga Republike. Dogovaramo se da se tamo vidimo.

U najzabačenijem katunu na Prokletijama rađa se jedno poznanstvo, naši putevi se ukrštaju. Kadrija je, s naramkom drva, odavno ušao, tu su i deca, žene, svi Čekići slušaju šta nas dvojica razgovaramo. Ćute i slušaju. Po izrazima njihovih lica ne može da se nasluti šta misle. Ustežući se, počinjem, izokola, da pitam nešto u vezi sa ženama, sa udadbom i ženidbom... Moje predrasude oni razbijaju kao krhko staklo. Sve je danas drugačije, kažu, ljubav se vodi kao i svuda na svetu i brak iz nje, ljubavi, nastaje, ženska deca idu u škole kao i muška, ništa bez škole, a ima devojaka koje se i sada udaju rano, vrlo rano...

- Ma od petnaest nije joj milo da sedi u kući... - dobacuje Hamo.

Pominjemo feredže. Hamo kaže da je bolje bez njih.

- Zašto je, Hamo, bolje bez feredža?

On objašnjava da je žena s feredžom bila stalno u kući. Nije joj dopušteno da ide sama nikud. Danas ona ide i u grad. Odlazi na pijac, prodaje sir, kajmak, može da zameni muža koji je bolestan, muža koji treba da završi neka druga posla.

- Da li je bolje bilo negda, kada si bio mlad, Hamo, ili danas?

- Danas je bolji život, danas je sloboda. Nikada nije bilo toliko slobode.

- A šta ti se danas ne sviđa?

- Zakon mi se ne sviđa.

- Zbog čega ti se, Hamo, zakon ne sviđa?

- Mnogo je mek. Za tuču i za ubistvo ja bih mnogo više kažnjavao. Onda toga ne bi bilo.

Pokušavam da mu objasnim zbog čega to ne bi valjalo. On samo vrti glavom. Ne slaže se.

Hamova kćerka, Kadrijina žena, postavlja večeru. Sve se, kažu oni, promenilo, ova žena nema feredžu, ali ćuti, kao i da ne sluša šta mi pričamo, kao da ne postoji. Na sofru stavlja lavor, pravi lavor pun neke, meni nepoznate hrane. Postavlja kašike, pa drvenu zdelu sa kajmakom, zdelu sa maslom... Počinjemo da jedemo, svi iz lavora. To je neka vrsta cicvare: projino brašno, kajmak, maslo, sir. Opet služe vareniku.

- Jedete li ponekad meso, povrće?

- Jedemo, retko... - kaže Kadrija.

- Kod mene ćete na spavanje - kaže Smail.

Hamo se ljuti. Hoće da kod njega spavamo. Objašnjavaju se. Hamo nikako to ne može. da prihvati. Pošli smo sa Smailom. Nesporazum sa Hamom je ostao neraščišćen.

Mrak crnji od najcrnjeg. Hladnoća steže, Iz dubine, negde dole, dve devojke pevaju. To su jedri, čežnjivi glasovi u kojima drhti sputana čulnost.

Mjesečino, noćna varalice,

što ne griješ noćom do sabaha,

da mi dragi dođe po mjesecu,

da ne tražim fenjer i svijeću...

Odnekuda puče puška. Začu se podvriskivanje. Razleže se još jedan pucanj. To momci po okolnim katunima daju sebi oduška, to se oni raduju i udvaraju. Znaju devojke čija je puška pukla. Znaju čiji je to glas koji se razleže po tmini.

Smailova žena ljulja sina. On plače, ne prestaje. Ima sedam meseci. Opet nas nagovaraju da jedemo. Moramo da uzmemo bar vareniku. Dolazi, iznenada, Smailov otac, iz Plava. Umorni smo, hoćemo da spavamo. Pripremljen nam je stan do ovog. Vode nas tamo, s fenjerom, Smailovi roditelji. U šporetu gori vatra. Husnija je legao obučen. Hladno je. Ja hoću da skinem pantalone, ali Smailovi roditelji još stoje tu. Vrtim se, sve čekam da izađu, dok mi ta žena ne reče - da se skinem.

- Šta čekaš? Skidaj se pa leži.

- 'Ajde, skidaj se - reče mi njen muž.

Sačekali su dok sam legao i tek potom otišli, ostavivši fenjer da gori celu noć.

Ćutimo, tonemo u san, umor me savlađuje. Čujem samo teško disanje krave koja spava odmah do mene, s druge strane drvenog zida u toru koji se naslanja na ovaj stan. Nemiran san ima ta krava, vrti se, šuška, uzdiše kao da su je skoletale sve brige ovog sveta.

Jasno se čuje, kroz noć, uspavljuju oni ženski glasovi:

...Mlado momče, ako ti je drago, / dođ' doveče u konaku mome / tu ćemo se, momče, sastaviti, / sastaviti, slatko izljubiti, / pomiješati brke i zulufe / i bijele ruke oko vrata...