O ljudima i psima
U tom ogromnom gradu, u hiljadama zgrada, na ulicama, u bistroima, kejovima, automobilima, bioskopima, parkovima, metroima, svuda gde ima ljudi, ima pasa, ima mačaka.
Parižani kažu da vole životinje.
Oni ih hrane, kupaju, češljaju, izvode u šetnju, druže se. Ako vlasnici nemaju vremena, a imaju para, iznajme čoveka da ih čuva, pazi, da šeta sa njima.
Psi putuju metroom.
To su malaksala bića ugašenih očiju, pas pod zemljom, pod neonskim svetlima (krtica ne laje na zvezde), troma igračka podzemnih putnika.
Psi su čovekovi prijatelji.
Ovde ljudi imaju ogromnu potrebu za prijateljima, pa ih drže na lancu, da im ne uteknu.
Društvo za zaštitu životinja ne smatra da su životinje ugrožene. Jer, one imaju sve. Sve osim svog, pasjeg života. U toj organizaciji nema njihovih predstavnika. Ne čuje se njihov glas, ni u parku, ni u taksiju, ne laju ni među sobom, ćute kao ljudi u metrou.
Dele sudbinu svojih prijatelja.
