Pisma sa štraftama

Svaku pojedinačnu nastambu nazivaju - stanom.

Jedna bačija, tako, može da ima deset-petnaest stanova.

Stan kojem se Husnija Šahmanović i ja približavamo je stan Hadžovića, usamljen na padini, kao da će da se otkine od zemlje i skotrlja u nizinu. I pas, vezan za kolac, pored drvljanika, hoće da otkine lanac, ne boli ga metal oko vrata. On svoju dužnost shvata vrlo ozbiljno, ili se to samo tako čini čoveku, koji tek ulazi na vrata sveta kome se uputio.

U magli, na desetak metara od nas, ugledah siluetu dečaka. Stoji nepokretan kao žbun.

- Ti li si to, Husko?! - viknu.

(Husniju Šahmanovića poznaju u ovom kraju i, uglavnom, oslovljavaju ga nadimkom.)

Iz niskih vrata stana, dečaku do pazuha, pomoli se Zuma Hadžović, dečakova majka. Ona je majka tog Sadrije Hadžovića, već dva meseca starešine stana: Šaćo, njegov otac, umro je. Najstarije muško čeljade koje ostane u kući preuzima tu dužnost. Sadrija je tek završio četvrti razred osnovne škole. Ima on još braće i sestara. Ukupno sedam. Sirotinja je bogata decom. Njih sedmoro su se otisli sa ove planine, preleteli okean, pustili se u obećanu zemlju Ameriku. Odatle redovno (ko će znati šta za njih znači to - redovno) stižu pisma po ivici išarana crveno-plavim štraftama, s neveštim tragovima bola koji razumeju samo oni koji su ga, takvog, osetili.

- A kuda vi po kiši? 'Ajde, sad će varenika... 'Oćete li 'ladnog mleka?

Treba se dobro sagnuti da bi se prošlo kroz niska vrata ovog stana.

Ulazimo u polumrak niske građevine od dasaka, koje nisu zakovane jedna do druge, već imaju šupljine kroz koje vetar lako prolazi. Na dva zida, iznutra, izlepljene su, ili zakucane, plakate kojima se reklamiraju filmovi. Zoro s maskom preko očiju i tankim mačem u ruci se preprečio sa jednog zida, sa drugog Ljuba Tadić onim njegovim očurdama, iznad niskog plehanog šporeta u kojem pucketa jelovina, posmatra nešto u dnu stana. Kad mi se oči privikoše na mrak, u tom pravcu, na drugom kraju ležaja prekrivenog ćilimima, primetih dve gomilice koje se pokreću: Sabina (3) i Alisa (4,5) nemirno spavaju, Sabina i Alisa kćeri Sadikine, Sadika kćer Zumina, u Americi, sa mužem Ćazom Belićem.

Musave, zamršene kose, na hiljadu i nešto metara nadmorske visine, u stanu za kakav jedino znaju, spavaju neki svoj san u koji nikada neću moći da uđem, ni da ga naslutim. One tu provode svoje srećno detinjstvo.

Napolju, na vetrometini, onaj pas se umirio (i psi ovde poštuju gosta), Sadrija stoji na vratima i ozbiljno, suviše ozbiljno za njegove godine, posmatra nas. Zuma petlja oko šporeta, mi se izuli i sušimo obuću, skinuli džempere i okačili ih iznad vatre. Okolo, svuda, u besprekornom redu, jedna do, druge, karlice s mlekom, za kajmak, za sir, za vareniku.

Tišina.

Pričam zbog čega sam došao. Zuma kaže:

- Ako... A imaš li oca i majku?

- Imam.

- A kako su oni? Jesu li zdravi?

- Jesu.

- Fala je Bogu... A ti, kako si?

Zuma to pita vrlo iskreno i sve što joj odgovorim pažljivo sasluša, doživi. I da mi je neko bolestan u kući, ne bih joj rekao, da se ne sekira.

Pijemo toplu vareniku. Kuvana je u tepsiji. Varenika ne sme da provri. Zato se stalno meša, kašikom i kutlačom, dok tečnost koja se sa nje cedi ne postane gusta, dok se sa kašike ne otegne kao žvakaća guma. Potom se malo posoli. Svi pijemo vareniku iz istog lončeta.

Čuje se samo srkanje i vetar, povremeno, kad se zaleti na kućicu. Tada zazvone i zvona na ovnovima-predvodnicima, u obližnjem toru, pa zvuk odleti, u svom nepravilnom letu, u maglu, u nebo, postane zvuk kiše.

Zuma kuva kafu. Kuva je u maloj džezvi, jedinoj, za svakog posebno. - Mi je ne pijemo. Ne volimo... Da umesim kukuruzu?

- Ne, nismo gladni. Idemo dalje. Idemo u Hote, kod Džafera.

- Evo, začas ću ja da umesim...

- Ne, zaista nećemo. Idemo dalje... Zuma nešto šapuće Husniji. I on njoj. Pa se ne uzdrža:

- Ma, nećemo ni slučajno. Svratili smo samo da se ugrejemo.

Sabina i Alisa, dve gomilice, u polumraku dana, u ćošku stana, spavaju.

Odlazimo, iza nas se čuje samo poneki zvon klepetuša, pa i on nesta u magli po kojoj koračamo. U uhu mi ostade Zumina reč: „Ostavi mi adresu i javi se da znam kako si..."

Zuma nije navikla da sreće nepoznate ljude, nitn ljude koje više nikada neće sresti. Svakog čoveka kojeg je videla, ona poznaje i zna šta je sa njim: da li je zdrav, ima li kakvih nevolja. Nikada nije napustila svoje selo, svoj svet i svi koji su kroz njega prošli (a njih nikada nije bilo mnogo), pripadaju njemu, pripadaju njoj.

Tako sam i ja ušao u svet Zume Hadžović, udovice pod starešiestvom dečaka Sadrije Hadžovića, ćutljivog i strogog, siguran da, ta žena u planini, čeka od mene pismo koje će joj Sadrija rastumačiti, pismo u kojem treba da joj javim kako sam prošao na putu i u kakvom sam zdravlju svoju porodicu našao.

Zuma Hadžović (navikla je već), sve više iz pisama saznaje o ljudima koje voli i poznaje, najčešće iz onih sa crveno-plavim štraftama po ivici. Samo iz njenog sela, više od pedeset ljudi radi s one strane okeana, velike vode koju ona ne može ni da zamisli.

* * *

Lakonogi Husnija Šahmanović, preda mnom, meša se sa pramenovima magle, obavija ga pa ga pusti (kao da hodamo po ostrvu koje plovi nebom), zapeva, opet, iz sve snage:

Suze roni Begzada devojka, /na jezeru đe se vile kuplju, / suzama je vodu zamutila, / a tugom je nebo pomračila, / s bijele ruke prsten ispustila, / pa je Limu mlada besedila: / Zelen Lime od bisera rijeko, / primi mene u naručje svoje, / Danju ću ti pjevat žalopojku, /noću ću ti mrtvi san čuvati...

Dole, u ambisu, kad se plastovi magle za trenutak pomeriše, ugledah belo stado ovaca i u njemu (spomenik ili čovek?) ljudina na štap naslonjena, kao da dvorskom slikaru pozira za sliku koja će večnosti pripasti. Prolomi se odozdo (glas ili planinska jeka?):

- Akobogda, Husko?

- Do Džafera, Zeljo!

- Ako, ako...

I pokri ga magla.