Ne haju za datum

Opet oko vatre nešto petlja Hamo Čekić, samo da bi joj bio bliži. Pijemo kafu u njegovom stanu. Nije još oprostio Smailu što smo kod njega spavali. Došao je u pet sati da nas zove na doručak. Jutro na ovim visinama blešti, prozirno, čisto, pa i planine sjaje, kao da su dekor na pozornici, delo nekog čarobnjaka. Ovce i krave su još po torovima, maze se na nevidljivim zracima sunca. Ovde se gubi osećaj za vreme, na prostor već svikavamo.

- Kadrija, koji je danas datum?

On me pogleda prijateljski, na licu mu se vidi da se napreže da bi pomogao...

- Ma nije važno, Kadrija. Ja to pitam, onako...

- Mi ti to slabo pazimo koji je datum - reče na kraju, kao da je nešto zgrešio, pa hoće da se opravda. - Nama datum ne znači ništa. Ne primamo platu, kao vi u gradu...

Kadrija i Jusuf su odlučili da nas isprate, pola časa hoda do granice prema Albaniji, odakle postoji staza koja će nas nepogrešivo voditi ka novim katunima i predelima Prokletija. Ni Husnija Šahmanović ne poznaje put kojim ćemo proći. Nije ni čudo, jer nema ni staze, ni znaka koji bismo razumeli u toj ćutljivoj planini.

Pola časa hoda do vrha Korolca, više od dve hiljade metara nadmorske visine, kaže planinar Husnija Šahmanović. Prolazimo pored ogromnih, drvenih skulptura polusagorelog, izvaljenog, propetog drveća koje su gromovi pogađali, ponegde kao da su od metala, nedovršen rad nebeskog varioca. Svuda, na sve strane, šapuću maleni izvori, provlače se između stena, srećemo ih u mimohodu, a oni blesnu, ponekad, tek da se jave. Smajo, Kadrija i Husnija, pevaju.

Čovek ovde mora da peva, ali ja ne mogu jer to vreme koristim za disanje.

U polje se alčador vijaše, / pod njim Meho rane bolovaše, / u ruke mu tambura pukaše: / Tamburice moja dangubice, / mlogo li sam s tobom dangubio / dangubio, djevojke ljubio...

Ispod vrha Korolca, na tridesetak metara, u ambisu, plavi se duboko oko neke vode. Okruženo je gromadama stena, pejzaž sa Meseca, a Korolac, nigde u okolini, nema kamena. Odakle li je to stenje? Da bismo se spustili do vode, treba preći preko padine na kojoj su debele naslage - snega. U drugoj polovini jula, skidamo se u kupaće gaćice i slikamo na snegu, grudvamo, klizamo. Spuštamo se do tog jezera, dvadesetak metara dugačkog, za koje kažu da nema ni imena, niti je u kartama ucrtano. Voda je ledena, providna i samo vidimo neka čudna stvorenja koja po njoj plivaju. Liče na čovečije ribice. Naravno, to ne može biti čovečija ribica... Tu, na obali jezera koje za našu upotrebu krstismo kao Bjelajsko jezero (Bjelaja je taj predeo), sedosmo da se odmorimo, operemo noge, promenimo čarape, u kojima već dva dana hodamo. Sa stena pored jezera vidi se samo parče neba, kao da smo zatvoreni u neki prirodni zatvor.

Fotografišemo se za uspomenu. Kadrija hoće da se slika sa tranzistorom-kasetofonom (istina neispravnim, ali poklonom od rođaka koji radi u Americi) i pištoljem koji je za tu priliku pozajmio od Husnije. Pištolj drži u šaci kao nešto najrođenije. Da je bio moj, čini mi se da bih mu ga poklonio. Sijaju mu oči dok gleda u objektiv. Između neispravnog tranzistora sa kasetofona i ispravnog revolvera, Kadrija Čekić između prošlosti i budućnosti, u tom trenu kada je fotoaparat škljocnuo, postao je simbol čoveka s Prokletija.

Ljubimo se i pozdravljamo kao najmiliji. Smail i Kadrija odlaze desno, mi levo, prema Ridskom jezeru, lepotici ove planine. Udaljujemo se, zbliženi. Rastavlja nas prostor. U našim očima oni su sve sitniji, te ljudine s planine.

U tom toplom, veličanstvenom trenutku, kada je čovek ispunjen drugim čovekom, pada mi na pamet jedna banalna, ili satirična pomisao. Kada su belosvetski putnici i lutalice otkrivali neke predele, vrhove planina, zaboravljene, prastare građevine starih civilizacija, čega smo se i mi igrali davši ime tom čistom plavom oku ograđenom stenama, obično bi na tom mestu poboli zastavu, ostavili trag svoje posete. Pošto smo bili siti i nismo otvarali konzerve da bismo ih ostavili pored Bjelajskog jezera, ja sam, kraj obale, na kamenu ostavio svoje čarape za koje se ne bi moglo reći da su bile čiste: simbol vikendaške civilizacije.

Ići samom ivicom granice je uzbudljivo. Za to smo imali dozvolu, nismo činili ništa što nije bilo u redu, ali nam nije bilo lako oko srca. Obojica smo se pravili nevešti, poskakivali smo i smejali se bez nekog naročitog razloga, a u dubini duše smo osećali (usuđujem se da to poturim i Husniji) neku neobjašnjivu krivicu.  Nismo, međutim, videli ni jedne ni druge graničare, iako smo pretpostavili (što se kasnije i potvrdilo) da su nas, ovi naši, i te kako primetili a i oni drugi, sigurno.

Čini mi se da smo, i pored tako lepe staze kojom smo išli, ipak malo zalutali, jer smo hteli da „preprečimo put". Nismo to glasno priznali znojeći se na više od kilometar dugačkom odronu ogromnih stena po kojima smo, neko kao koza, a neko kao nešto teža i manje vešta životinja, skakali, pomišljajući na nesrećnu mogućnost da neku od tih stena poremetimo iz ravnoteže, pa da se, tako, cela ova padina otisne... Naše vratolomije posmatrao je samo jedan usamljeni orao, sa svojih orlovskih visina.

Na pitomu livadu kroz koju je proticao potočić spustili smo se posle više od pola sata probijanja kroz kamenjar. Na njoj je Abdilj Daud Kadrija (66) napasao stado krava svetle, čiste dlake, dok je dečurlija, čučeći, nešto ćućorila na malom uzvišenju pored pašnjaka. Oznojen, zadihan, posmatram ovu idiličnu, bajkovitu sliku: kao da putujem ka dvorcu čarobnjaka iz Oza.

Abdilj Daud Kardija, Albanac iz obližnjeg katuna, dočekuje nas kao da je samo na nas čekao. Poziva nas da budemo gosti u katunu. Husnija odbija, kaže da moramo da idemo dalje. Ipak, zadržavamo se tu, da na travi pojedemo konzervu. Abdilj je, veli, upravo doručkovao. Divimo se lepoti krava, ima ih pedesetak. On ne krije zadovoljstvo zbog toga pa nas upoznaje sa svakom pojedinačno:

- Ovo je Galja, ona tamo Ljuša, ona pored nje Uta...

Klimamo glavama.

Tek kada smo pošli, kao slučajno, upita nas ko smo i odakle smo. (Granica je desetak metara odatle. Učinilo mi se da nam je poverovao, ali me ne bi čudilo da je o našoj poseti ubrzo obaveštena obližnja karaula.)

Na stotinak metara od mesta odakle se, sa visine, može videti Ridsko jezero, ka kojem smo se uputili, na drugoj strani brda ugledasmo tri vojnika sa psom, kako se penju prema nama. Vičemo im da idu polako, da ćemo ih sačekati, a oni se prave da ne čuju. Naoružani, idu istim tempom. Desetak minuta im je trebalo da dođu do nas. Besprekorno, po propisu odeveni, kao da su se za smotru spremali, učtivo nas upitaše da li imamo dozvolu za kretanje po pograničnoj zoni. Pokazasmo je. Vojnik koji je vodio psa, stajao je malo dalje od nas.

Jezero se odsijava dole u sunovratu. Nedavno tu je bio veliki narodni vašar. Narod veruje da dolazak na jezero leči razne bolesti. Tu se tada razležu tambure, baca kamen s ramena, skače udalj, pije i jede ono što se ponese od kuće, sve pred budnim gorskim okom ove vode.

Krećemo ka sledećem katunu.

Treba na vreme naći smeštaj za noć koja će brzo pasti, kao kapak na oku prekriti i jezero nastalo od nekog ogromnog glečera ko zna kada.