Grlom maglu rasteruju

Omalen, s rancem na leđima, mahnu mi tajanstveno.

Iz sna, u toj sivkastoj svetlosti, u deliću trena, nisam bio siguran da li sanjam, ili tresak i taj čovek dole pripadaju javi.

(Ovaj hotel je hotel najviše po tome što je tako nazvan. Nije neophodno ovom prilikom navoditi sve detalje koji potkrepljuju tu činjenicu, ali treba napomenuti da na recepciji noću nema nikoga. Hotel je zaključan. Neka vrsta noćnog pritvora koji se plaća. Predusretljivošću šefa kafane, tim pre što ga je za tu uslugu zamolio radnik Službe unutrašnjih poslova, dobio sam ključ sporednih vrata, da u gluvo doba mogu izaći.)

Husnija Šahmanović, moj vodič kroz sela, katune i staze Prokletija, preporučen mi je kao vrstan poznavalac planine.

Puste su, u ovo doba, ulice Plava. U svako doba, međutim, one su strme, čak i tu, u kotlini nad kojom se uzdižu gromade Visitora, Bogićevice, Čakora i Prokletija. Od tih silovitih planina ni sunce ne može u ovo doba da se pokaže ljudima, već se po njihovim leđima još penje, da bi oznojeno i vrelo izvirilo tek za jedan sat.

Ćutke hodamo usnulim malenim Plavom, s rančevima na leđima, namereni da dosegnemo vrhove Prokletija koji se odavde, sada, samo naslućuju. Ne mame nas vrhovi da ih zaposednemo. Nismo mi planinari, čak ni Husnija, ovoga puta. Žurimo da sretnemo ljude koji gore žive, umiru, pevaju i rade, da uđemo u njihove kuće, pojate, u njihovu prošlost, među njihove ovce, da slušamo njihov govor, zvuk srca, klepet klepetuša, ciku tambura, tišinu guste tame, da osetimo jaru užarene jelovine, strah od zverinja, čoveka sa Prokletija, miris nepoznatog... Znam da neću doneti vest koju će teleksi ubrzano prenositi po zemlji, vest koja će svojim sadržajem uzbuditi jer je otkriće, a ipak - ubeđen sam da odlazim da otkrijem nepoznato.

...Prolazimo kroz Bogajiće, selo koje se naslanja na Plav. Kuće su varoške, nove, velike. Samo čardaci, poneki stog sena, živina koja tumara po ledini - kazuje da smo napustili Plav. Premostili smo Đuričku reku, brzu, hladnu i bistru vodu koja prolazi kroz centar varošice, dokopali smo se ozbiljnijih uspona, iskušenje za svakog nevičnog pentranju. Husnija, pero od čoveka, skakuće po uzbrdici, ne ide pravo, već kao leptir, čas levo čas desno, cik-cak, a sve brže, ka prvoj zaravni, prvom odmorištu, nadam se.

S leve strane, na padini brda kraj ovog kojim mi idemo, razbacano desetak kućica: zaselak Bogajića, Cecunjani.

- U njemu su dva čoveka zaposlena u Plavu. Eto šta znači blizina grada, - čujem Husniju kako dovikuje. Ne znam da li se šali, ili...

Blizu grada, po njemu - to su ta dva sata hoda.

Sunce još nije izišlo, a ono jutarnje sivilo postaje sve gušće, sa neba cure nevidljive, sitne kapi kiše, koje se uvlače u odeću, patike, mešaju se sa znojem i sa bezbrojnim izvorima po planini. Čuje se samo klokot vode, cijukanje patika po vlažnoj travi i dahtanje: zvuci neke jezive radio-drame, nagoveštaj nekog strašnog događaja. Husnija me već čeka kod napuštene bačije. To nije nikakva drama, već običan uspon, običan u odnosu na one koji slede. Čovek iz grada halapljivo guta vazduh sa kapljicama kiše, a vazduha  je sve manje, guta prazninu, riba na obali. Gradski čovek je tada, kao i mnogo puta kasnije, na ovoj planini osetio koliko se udaljio od svoje prastare majke, Velike Prirode, koliko mu je sada kod nje teško, a istovremeno, veličanstveno i uzbudljivo.

Odozgo, sa ove bačije, vidi se dole ceo Plav, i njegovo jezero podno Visitora, sve u izmaglici, nekoj sivoj patini.

Husnija mu pokazuje još jedan uspon koji treba da savladamo, mesto odakle, zimi, plavski smučari poleću u nizinu. Prija mu što se čudim kako to smeju, sa tolike visine, na neuređenoj, prirodnoj stazi na kojoj se začas može naleteti na drvo. Ubeđuje me da tu čine razne vratolomije, a ja ga, dok se uspinjem ka sledećim visinama, samo slušam, nemoćan da kažem išta, srećan što uspevam da dišem.

Iza ovog proplanka na temenu brda, počinje šuma. Debela, prastara stabla još stoje uspravno, kao strele. Ovo drveće pamti podvriskivanje Turaka na besnim konjima, pesmu davno pokopanih čobana, nečujan hod smernih devojaka koje su na put kretale jedino kada bi ih udali u drugo selo...

Dok, sićušni, hodamo između ovih gorostasa čije krošnje mašu po nebu, pomišljam da su ovuda prolazili vojnici na putu ka mnogim bitkama, kroz sneg konjima do prsa, lomeći tada mladice hrastova, jela i borova, na putu ka smrti i pobedi. U balkanskom ratu, oktobra 1912. godine, Plav i Gusinje su, posle silnih bojeva, pripali Crnoj Gori. Razbijeni, u neredu, Turci su grabili uz Bogićevicu ka istoku, da se nikad više vlast nekad silne imperije ne vrati u ove krajeve...

Izbijamo iz šume i spuštamo se niz blagu padinu na kojoj se, u daljini, naslućuje mala, šćućurena, kao zec kad se pribije uz zemlju, kućica iz koje se podiže pramen dima. Ceo prizor, polako, nestaje u gustoj, teškoj magli koja se spustila po obroncima planine, kao da ga je neka sila prekrila, da na ovoj hladnoći ne ozebe.

Idemo nasumce u pravcu u kojem smo ugledali taj katun ili priviđenje.

- To je katun Hadžovića - kaže Husnija. - Tamo ćemo da svratimo.

I zapeva Husnija grleno, kao da hoće da rastera maglu i pustoš:

Mejra šeta, Mejra šeta mermeli sokakom,/ zadjenula ruke pod pojasom,/ gledao ju dajko sa pendžera,/ gledao ju pa joj govorio:/ Što su Mejro ruke za pojasom,/ Nevolja me, dajko, naćerala,/ mlad me iska, starome me daše./ Da sam znala helj ću starog ljubit, otišla bi u čemer-planinu,/ pa nabrala grku čemeriku,/ pa mazala moje bjelo lice,/ kad star ljubi - neka mu je gorko...

Radujem se da ću posle nekoliko sati hoda sresti ljude s Prokletija. Sa njenih padina, zapravo, jer ljudi odavde kažu, kada idu gore - „Idemo u planinu".