Zlatna kapljica

Oni su došli iz raznih, najčešće arapskih zemalja, da ovde zarade novac. Tako će, računaju, da omoguće sreću svojim potomcima. Jer, priča se da ona, sreća, postoji. Tako žive s nadom, sa verom, sami ne bi mogli.

Zlatna kapljica je - teskobna ulica po kojoj se vrzmaju, najčešće muškarci obojeni svim ljudskim bojama - kanal ograđen kućama koje bezuspešno pokušavaju da skriju svoje godine. Sa ljudima, ulicom se provlači jak miris pečene ovčetine, kuvane u kupusu, bezbrojnih tajanstvenih jela koja se jedu kašikama, u mnogim kafanama ove ulice. Iz tih mračnih izbi iz kojih se valjaju jaki mirisi (besplatna reklama i poziv na jevtin ručak) vide se ili naziru kudrave, četvrtaste, tamne glave nagnute nad zdelama, nad jelima koja su, što je najvažnije, obilna. Odatle dopire i bučna orijentalna muzika iz džuboksa, pa sve to može da zavara, naročito ako se to hoće, da su svi oni negde u svojoj domovini.

Može da zavara njih tu, na mestu na kojem obnavljaju svoju radnu snagu, gde doživljavaju jedino svakodnevno zadovoljstvo, ali samo malo dalje, kod četvorospratne uske zgrade na kojoj piše „Kod izvanrednog kuskusa", ta varka nestane kao mehur sapunice.

Domovina nije tu, u domovini su njihove žene.

Oni, tridesetak tela ispred „Kod izvanrednog kuskusa", sjajnih očiju, gledaju u otvorena vrata te zgrade, pa kroz prozor s gvozdenim rešetkama, u prizor koji je pred njima.

Kroz otvorena vrata vide se uske drvene stepenice koje gotovo okomito nestaju negde gore, u visinu. Na stepenicama stoje žene. Jedna crnkinja krupnih bokova koje pridržava rukama, grudi hoće da je napuste, beo šorc i zubi, žvakaća guma u ustima, gleda nezainteresovano, s prezrivom dosadom na licu, iznad glava ove grupe ćutljivih ljudi. Jedna belkinja, tanka, smeđe kose, u kupaćem kostimu boje njene kože gleda nas pravo u oči, jednog po jednog. Ima nadmen pogled i nervoznu nogu kojom kucka po drvenom stepeniku. Ispod nje, sitia devojčica u providnom ogrtaču stoji hrabro, najbliže ovoj skupini muškaraca, s rukama na bokovima isprsila se ne baš s naročitim razlogom, kao da prkosi. Kroz prozor, vide se još njih pet-šest, žena koje nazivaju prostitutkama, kurvama, ljudima niže, ili najniže vrste.

Ćute i gledaju se.

Kao dve vojske.

Kad se muškarcu i ženi sretnu pogledi, ne izdrže dugo tako. Ne izdrži muškarac, ta sila, muškarčina gruba, već kao dečak koji je skrivio spušta pogled, pobegao bi, učini se, kao da je toj ženi nešto skrivio. Ni među sobom se muškarci, ti crnci, razni azijati, ne gledaju. Nema masnih šala, dobacivanja, onog bezobraznog osmeha, ničega što ti isti muškarci čine kada su van ovog mesta, u svom društvu.

Kao da je ovu ružnu decu neko izbacio iz autobusa, na pločnik pred divlje zveri.

- Trideset franaka, gospodo! Samo trideset franaka. Zar ste, gospodo, tu došli da gledate?!

To je piskav glas devojčice neupadljivo obučene, vlasnice burd elja, ili njene kćeri, svakako zapovednika na ovom starinskom brodu. Ona požuruje mušterije. Neko treba da probije led, gospodo!

I zaista, sagnute glave, kao da ne gleda kuda ide, čovek sa nekakvim kožnim oboljenjem na licu, prođe kroz gomilu, uhvati crnkinju ispod miške, Ona se pomeri da on prođe (kao da se boji da joj ne umakne) i pođe za njim. Sve bez reči. Njihove noge se izgubiše na stepeništu, na putu ka sobi. Publika je i dalje nema, samo po neka glava izviri da bolje vidi.

Zamišljao sam ove ljude kao nehajne grubijane svikle na prizor koji traje, a gledam pokunjena, ponižena stvorenja s obe strane praga, zida koji isti svet samo prividno razdvaja. Pričaće posle zanimljive zgode, iz sobe na spratu, izgledaće veseli, jer tako treba da bude, jer tako svi rade. Život se na taj način lakše podnosi. Sa istinom je teže živeti.

Ona gazdarica, neka vrsta huškača između dve suprotstavljene, unezverene čete, nastavlja svoj posao. Muška telesa se komešaju, ljuljaju, povijaju, glava se skriva iza glave i evo, još jedan je prekoračio prag.

Odlazim tom ulicom iz koje se, gore prema nebu, vidi veliko belo zdanje Sakr ker, a dole, prema zemlji, na trošnim zidovima, prozorčići, jedva dvadeset sa dvadeset centimetara, kroz koje se, u tim osvetljenim podrumima, vide - opet kurve. Ne vidim vrata, ne prepoznajem puteve koji vode do njih. One ne znaju za put koji vodi odatle.

Kap po kap njihovog života ističe po tim sobičcima i podrumima u Ulici zlatna kapljica, beznačajne kapi u tom značajnom gradu u kojem, samo koji korak dalje, vrvi sasvim drugačiji, ili možda, isti svet.