Stara mera
Tas i kompas starobarski
Stari Bar, 17. april
Pre no što se prođe Barom, valja se popeti u Stari Bar.
Bez Starog Bara ne može se valjano upoznati Bar. Kome znaš oca, lakše mu shvataš potomka.
Bar je prostran, moderan i moćan lučki grad s fabrikama, preduzećima i ustanovama. Vrvi od automobila, kafića i svetine. Ali odozgo, s padina gromadne Rumije motri ga brižno staračko oko. Ako ga i ne motri, svako ko je potekao otuda ima ga negde u malom mozgu. Duh Starog Bara presuđuje šta je valjano a šta nedolično. Ko je čovek a ko fukara. Ko soj a ko nesoj.
Ko je potekao otuda od prtljaga je mogao poneti samo taj kantar vekovima i kovan i tkan znojem, nitima od lednih bičeva vetrova s planina, letnjim daždom, upredan koncima bez kraja i početka, od materijala-nevolja, od materijala-iskušenja.
Bio je to - i ostao - i tas i kompas.
Red
U slova se nije moralo razumeti, ali je obuka za razumevanje poruka tanane skale ljudskosti počinjala od trenutka kada je novorođenče prvi put zaplakalo.
Kažu da pravih Starobarana više nema. To izjavljuju današnji Starobarani koji sebe smatraju nedostojnima predaka, kao što je vazda i red.
Stari Bar, iskošen na padini Rumije, moglo bi se reći da ima samo jednu ulicu. Valjda ima i po neku poprečnu, ali ne stigoh da ih vidim.
U glavnoj ulici je sve što je glavno.
Prodavnice, radnje i kafane. Ako bi se snimao film čija se radnja zbiva u osamnaestom-devetnaestom veku, ovde bi se mogao snimati bez mnogo popravki i šminkanja.
Zanatske radnje su većinom zamandaljene. Oronule, klonule, mahom polupanih prozora pregrađenih daskama. Po gdegde zjape prazna okna. Kiše i dažd su ogulile natpise na firmama negdašnjih obućara, limara, krojača, mesara.
Po negde se natpis održao: “Samostalna kožarska radnja, vl. D. Ramo, tel. 83-800”. Ali se Ramo izgleda nije održao.
Na drugom mestu može se pročitati samo: “Stolarska radionica”, ali je ime vlasnika izbrisano. Tek kasnije sam saznao da su tu radili Milutin Praščević, Ramo Metović, Ćazim Bubić.
Ni manje ulice, ni više kafana.
Na razdaljini od, otprilike, stotinak metara - ima ih devet. Navirih u “Kasandru”.
Na ulici je blještala dnevna svetlost, pa mi pogled nije lasno sviknuo na tamu unutar lokala, ali začuh glas:
Rad
- Uđi, uđi!
Uđoh.
- Ko me je zvao? - upitah.
- Ja! - reče crnpurasti sredovečan čovek ustajući od stola za kojim je sedelo nekoliko ljudi.
Kafanica je teskobna. Nekoliko stolova i mali šank. Na zidu uramljena fotografija Kasandre, svojevremeno poznatog lika rado gledane televizijske serije.
- Smako Badžović - reče onaj koji me je pozvao pružajući ruku. - Moj brat je vlasnik kafane. Ja radim dolje, u luci.
Predstavih se i ja pa kad Smako ču iz kojeg sam lista i da sam poznavao sada pokojnog legendarnog dopisnika “Politike” iz Bara Boška Miloševića, ustade i izljubi sa mnom kao s rođakom. Popismo po dva prvijenca i po kafu ali da platim nisam uspeo ni slučajno. Ugled i ljubav prema ovom novinarskom bardu, boemu bogatog duha - zrači i traje kroz vreme. Ko je posejao dobro i plemenito, vreme ne zatire. Tako je ispalo da mi je sada i mrtav Boško platio piće, kao što je činio i za života.
Jedva se isčupah iz “Kasandre”. Ni kraće ulice, ni dužeg putovanja.
Odmah do mesare je ćevabdžinica “Dino”. Ćevabdžija tek raspaljuje roštilj iako je bilo popodne. Unutra ni jednog gosta. Do “Dina” na prozoru zalepljeno obaveštenje: “Izdaje se lokal za trgovinu sa opremom, mogu i druge delatnosti. Omer, 314-546”. Pa jedna mesara bez ikakve firme, ali radi, pa bife “Sloga”.
Ispred “Sloge” stoji Ceno Karađuzović, lokalni brica. I otac mu je to bio. Berbernica mu je nekoliko metara niže, otvorena, a u njoj nema nikoga. Ko bi da se obrije zna gde može naći Cena.
Preko puta “Sloge” je obućarska radnja Rifata Bubića.
- E moj prijatelju, ovde je bilo zanatlija i zanatlija. Sada se na prste mogu nabrojati. Bio je limar Sulčo Čobić, taj ti je znao napraviti i kosjer i nož i šjekiru i onog kokota koji se na dimnjak stavlja. Šta sve ovdje nije bilo... Bila je opština, gimnazija... Ovde žive sve nacije i vjere i svi smo složni. Svi govorimo i turski i albanski i srpski, iako se turski malo počeo zaboravljati.
U Sulčovoj berbernici su dve velike fotografije Nice i Monte Karla, u boji, koju je njegov stric Salih doneo sa nekog dalekog putovanja. Radio je na brodu, kao kuvar, i samo to doneo. Između te dve slike, malo uzdignuta je slika Josipa Broza Tita.
- E moj prijatelju, nema više Starobarana. Što je bilo, pomrlo je. Bila je to inteligencija i pamet.
Na ulici grupa muškaraca žustro raspravlja. Najbučniji je Šućo Begzić (41) zvani Keli. On je “milovac”, lokalni aktivista, a do njega stoji Danilo Kemezić (33) koji za sebe kaže da je Keliju suprostavljen jer je “za Jugoslaviju”.
To međutim nije bio razlog da svi skupa ne svratimo u kafanu, na prvijenac koji meni već više nije bio prvijenac, već može biti i osmerac, dvanaesterac - ko će brojati.
Prijatelji
Danilo i Šućo kažu da su odlični prijatelji i da ih politika ne može zavaditi. Ne samo politika. Starobarane ne zavađa ni različita vera, ni nacija. Oni su pre svega Starobarni i paze jedni na druge kao da su braća rođena.
Slušam ih i sumnjičavo vrtim glavom. Teško se navikavam da i toga ima, a milo mi, makar da me i lažu.
Odozgo, sa Rumije, sa padina zvanih Majlika, Bual i Korpula, tamo gde je pećina Spila a dole, kroz kanjon gruva bujičav, čist i snažan Rikavac - duva jak vetar. I vazdušna strujanja i voda, sve hrli u nizinu, u novi Bar, gde su se spustili i mnogi Starobarani, pa se tome i ja priklonih.
