Odgovor na pitanje

Pitaju me telefonom iz Beograda: Kako je tamo? Dobro, odgovaram, primereno pitanju.

Ne lažem, ali nisam bogzna šta ni rekao.

U hodu, neprestanom menjanju gradova, naselja, ljudi, utisaka, podataka - teško da se može sažeti punoća doživljaja. Posebno minulih nedelja - sada - kada su politička opredeljivanja, čini se, krupnija no ikada.

Kuva se čorba koju će kusati i buduće generacije. Pušiće se i kad kuvara ne bude, a ukus joj se neće moći naročito izmeniti mogućim dodacima začina, prepržavanjima, dosoljavanjima...

Žar

Krčka, pucketa vatrica pa ako katkad i zgasne, podjari se s večeri sa televizijskih ekrana, jutru na stranicama štampe. Preko dana žar se raspiruje po bezbrojnim crnogorskim kafanama.

Sadašnje podele (započete još odlaskom Slovenije) nastavljaju se u meri koja bi mogla biti i smešna da nije ozbiljna. I dlaka se cepa na pola. Zanemarimo ovoga puta Vojvodinu i Kosovo i usredsredimo se na Crnu Goru.

Narod u Crnoj Gori od davnina je podeljen na plemena, bratstva, i tako dalje, na pripadnike različitih veroispovesti, nacija, ali su i jednu crkvu, pravoslavnu, podelili na dve.

U jednoj porodici dva rođena brata - nisu iste nacije. Jedan je Srbin, drugi Crnogorac. Obojica su pravoslavci ali ne pripadaju istoj crkvi. Pripadnost partijama da i ne pominjem. Ne sreću se ni u kafani jer svaki ima “svoju”. (Još nisam čuo, ali me ne bi čudilo, da su dva rođena brata - jedan muško, drugi žensko.)

Po svim gradovima i naseljima kafane su podeljene najpre u dve osnovne grupe (one koji su za Jugoslaviju i one koji su  za samostalnu) a potom i po pojedinačnim partijama koje su, inače, na političkoj sceni udružene.

Ovde nema da si neopredeljen. Da si nezainteresovan. Ma ne dolazi u obzir.

Inače postoji predstava o Crnogorcima kao ljudima krajnosti: ili su ljudine ili ono suprotno. Tako se čini da je i ovim podelama: ili-ili. Nema nijansi, finesi, nečeg između.

Ogroman broj Crnogoraca je nezaposlen. Privreda gotovo da i ne radi. I šta će drugo - sede po kafanama i po vasceli dan se prepiru iako su u osnovi istomišljenici. (Drugi istomišljenici su u drugoj kafani.) U stvari ne sede baš po ceo dan, nego od posle doručka do ručka. Posle ručka malo odmore, pa gledaju televiziju, obično  u društvu s komšijom ili prijateljem. Jer televizijski dnevnik, zatim politički dvoboji i višeboji, gledaju se kao fudbalske utakmice. Tu mora da se skače, opsuje, udara šakom po butini, pljeska, ponekad da se aparat obujmi i pokuša baciti kroz prozor.

Provod

Gledati televizijski dnevnik sam (ili sa ženom, što mu na isto izađe) to vam dođe kao da sedite sami u kući i pijete rakiju. A ko popije sam u kući nekoliko rakija, taj je alkoholičar. Dočim ako popije litar u društvu, on je društven.

Skupe se da gledaju dnevnik i čim počne, oni navale da iznose vlastita mišljenja, vesti gotovo i ne slušajući. Dopre im do uha tek po nešto, što je odmah povod za lični komentar. Mlataraju rukama, udaraju se po sopstvenim čelima, ili po ramenima najbližeg.

Ko sam gleda dnevnik i stvarno ga sluša, taj je osobenjak. A ko “gleda” u društvu - taj je normalan.

Gledanje dnevnika je kao neki provod. Pozivaju se međusobno: Dođi da gledamo dnevnik. Svako zna šta to znači. Šta se pod takvom sedeljkom podrazumeva i kakvi su rituali.

Pre dnevnika su razne rodoljubive pesme. (Naravno, reč je o dva državna kanala.) Ima ih raznih, sve nove. Sećam se da sam takve slušao pred i u vreme odvajanja Hrvatske. Naročito jedna koju od pre ove nove godine pevaju Igor, Kaja, Sergej, Knez, Goca i Marijana. Reči su u stilu: “Sviće nova majska zora, srećna nova Crna Gora...”. A ima i jedna pesma gde se kaže: “Crna Goro, kapljo vode...” . Hteo ne hteo sluša ih i Slavko Minić iz Selišta (Kolašin), nastavnik srpskog jezika u penziji. Voli svoju domovinu (svako ko voli misli i oseća da najviše voli), ali se čudi sastavljačima tih strofa.

Šta im to znači, veli, “kaplja vode”? To oni valjda žele da komplimentiraju Crnoj Gori? Pa ako će to, što ne rekoše bar neku veću količinu vode. Bar, na primer: lavor vode?

A na televiziji ima svaki dan rubrika dogodilo se na današnji dan koja je nazvana Kalendar. Po njoj, sve počinje, ili se završava a svakako je najznačajnije što je crnogorsko. Na današnji dan - gledao sam na televiziji - kralj Nikola je napisao pismo Nikoli Tesli... Ne mogu da upamtim sve šta sam na televiziji čuo ali su tu moje već omiljene novine “Crnogorski književni list”. U njima se takva rubrika naziva “Pamtiša”. U poslednjem broju (1. maj) između ostalog odabrani su sledeći događaji.

Drugog maja 1923. “Narodna riječ” je notirala monstruozan zločin, koji su dvanaest žandarma pod rukovodstvom srpskoga majora Kecmanovića izvršili nad porodicom crnogorskog ustanika (komite) Petra Zvicera.

Petog maja 1715. u komunikaciji sa Venecijom i Turskom crnogorski vladika-gospodar  Danilo Petrović potpisuje se kao “Smireni Danil, mitropolit Skenderije i Primorja i Černe Gore” a kad piše Rusiji daje ovakvu titulu: “Vladika Danil crnogorski”.

Jedanaestog maja 1753.  crnogorski vladika-gospodar Vasilije Perović piše `”da će se neki Srbi bez osnova nazivati Crnogorcima i plemićima”.

I tako dalje. (Nema ovde mesta za navođenje mnogih krupnih i značajnih događaja koje je Pamtiša upamtio.)

Pod paskom je i ko koje novine kupuje.

Ako kupuje dvoje ili troje novina različitih opredeljenja, taj je sumnjiv. Krije se. Nije čovek. Lukav je, prepreden. Kukavica. Hoće da zavara okolinu, ali nikog on zavarati neće... i tako to.

Sve dnevne novine su pola marke, osim Politike koja je jeftinija deset pfeninga. Ali to ne znači da se zbog niže cene više kupuje. Ne ulazeći u ocenu sadržaja i privlačnost novina, u odnosu na druge, ovde niža cena sama po sebi znači da su novine manje vredne. To sam čuo od mnogih. Tržišni zakoni u ovom slučaju kao da ne važe. Oni koji je kupuju stalno moraju da objašnjavaju da to ne čine zbog deset pfeninga, pa im je lakše da kupe još jedne novine i tako začepe usta zlobnicima.

Bakšiš

Hrana je ovde skuplja nego u Srbiji a plate jesu veće - u proseku - samo što proseka ima na papiru ali ne i u životu.

Ili su bogati ili siromašni.

Kelner u hotelu pokazivao mi je svoj koverat s platom. Sto dvadeset maraka. Sreća je, veli, što ne plaćam stan. A napojnica? Nema više, kaže. Bar ne ovde, u hotelu.

Hotelska spremačica mi je tvrdila da ima bakšiša i da bi ona pristala da radi kao kelnerica bez plate. Samo za bakšiš. Ali kod privatnika ...

Približava mi se odlazak iz Crne Gore, pa se po malo, ovlaš i nedovoljno prevrelo svode utisci. Ovih nekoliko opaski iz svakodnevice spadaju u one koje bi se mogle ispričati radoznalcu. Ima ih još, ali sledećom prilikom.