(O)sobna dramatika

Herceg-Novi, aprila

Smješten je uz morsku obalu pored šetališta Igalo-Meljine (dužina 7 kilometara) u bujnom zelenilu. Hotel A kategorije sa 650 kreveta (u president i luks apartmanima, dvokrevetnim i jednokrevetnim sobama). Sve sobe su okrenute prema moru (balkon, kupatilo, toalet, telefon i radio a apartman kolor TV). Nekoliko terasa, ljetna bašta, kupalište (kabine sa tuševima i rekvizitima za rekreaciju na vodi). Zatvoreni bazem sa toplom morskom vodom i otvoren bazen za djecu, trim-kabinet, sauna, sala za društvene igre, kongresno-koncertna dvorana i sala za sastanke. Restoran taverna, gril, picerija, kafeterija, aperitiv-barovi, pivnica, noćni bar, diskoteka, kuglana, salon za TV i razonodu, frizerski salon i salon za uljepšavanje. Centralno grejanje i klimatizacija u svim društvenim prostorima.

Otvoren tokom čitave godine. Aerodromi: Dubrovnik 26 km. Tivat 22 km. Telefoni....

Mramorje

E, tako piše u prospektu hotela “Plaža” u Herceg-Novom, u koji sam prispeo po pljusku. Hladan vetar rasprskavao je kapljice u očima. More je udaralo u mramorje.

Ništa lepše od bliske nade putnikove da će se domoći suvote i toplote, da ne govorimo o ostalim ponudama.

Prijavim se, zatražim jednokrevetnu, dobijem ključ. Pedest jedna i po nemačka marka, kaže ljubazna domaćica. Ja ne trepnem. Kao da jedino po toj ceni mogu i da zaspim. Navikao.

Kada sam otvorio vrata sobe na sedmom spratu (bilo je sumračno, tmasto po podne) nisam video gotovo ništa. Počeh da pipam tražeći prekidač. Trajalo je poduže jer su ga namestili na ulazu u kupatilo, ali s leve strane, podalje od ulaznih vrata.

Sinu svetlo. Hladnoća u sobi, međutim, prevlada onu u hodniku. Velika staklena vrata, preko celog zida, koja vode na terasu - bila su zatvorena. Ali, odnekud se probijala stud.

Ispostavilo se da nema rukunice kojom se vrata otvaraju. Na tom mestu zjapila je rupa.

Pipnem radijator, hladan. Pogledam po sobi: dvokrevetna. Ako je čovek sam u sobi, svejedno je, naravno, koliko ima kreveta, naročito onda ako su jednokrevetne popunjene. Ali, ne. Hotol je zvrjao gotovo prazan. (To sam zaključio kasnije, na osnovu podatka da se na doručku pojavljuje dvadesetak gostiju.)

Jes da je soba dvokrevetna, ali nema nijedne stolice. Ima samo ogromnu fotelju.

Odoh da proverim ima li tople vode.

Dohvatih ručku na armalovoj slavini lavaboa da je okrenem s desna u levo (ka toplom, ka toplom!), ali mi ručka osta u ruci. Šta ću sad kukakvac sinji, bez iđe ikoga, u A kategoriji za pedeset jednu i po marku? Vidam tamo na jednom papiru navedeni brojevi telefona koga sve mogu pozvati upomoć: i domaćicu i sobaricu i recepciju i šta ti sve znam, ali kad sam samo pomislio da će mi se ovde sakupiti i majstorisati i da to može da potraje (a ja željan mira i spokoja), odustadoh.

Poslužiću se slavinom na kadi.

Ali nema kade, već tuš-kabina i nema slavine već samo tuš. Pa tuš i jeste za tuširanje a ne za pranje ruku što je bio moj prohtev. (A ko da se tušira u ovom ledeniku?! Osim onih što zimi probijaju sante na rekama i kupaju se pa ih slikaju na televiziji.)

Zamislim se i dosetim.

Jedino može ovako: odvrneš slavinu za vodu desnom rukom a levom držiš tuš. Kada voda pođe, ti onda desnu ruku poturiš pod mlaz. Istu radnju ponoviš da bi pokvasio levu ruku. Onda osataviš  tuš, uzmeš sapun nasapinjaš obe šake i ispiraš ih na prethodno opisan način, jednu pa drugu...

Ma neću da perem ruke.

Odem, upalim radio koji se i u prospektu pominje.

Ne radi.

Vratim se tušu - koji me je prijatno iznenadio. Ne samo da je voda curila iz rupica predviđenih za to, već i iz creva. Sipalo je u obilju, ali iz kadice kao da nije oticalo. Pa je moralo da se čeka-čeka da oteče, pa da se nastavi.

Viđao sam luksuza i luksuza (na filmu) ali ovakvoga još nisam.

Zato odem na recepciju i zamolim da me upoznaju sa nekim šefom, upravnikom, ili kako se već naziva. Da popričamo. Za novine.

Ne može, po podne je, prošlo radno vreme. Direktor je tu sutra od sedam.

Interes

Jedva sačekam da svane, ali ipak sačekam osam, da čovek prethodno popije kafu i prelista novine. Pođem opet na recepciju. Sad je tamo bila neka druga, isto onako prijatna i lepa devojka. Objasnim ko sam i koga tražim. Devojka mi ljubazno objasni da je subota i da ne zna da li će direktor dolaziti.

Pozovite ga na kuću, zamolih, jer je to i u njegovom interesu, u interesu hotela i turizma. Ovo je malo mesto, sve je blizu, mogao bi da skokne na pola sata...

- Ne mogu, subota je.

Gledam u njene lepe okice, bez reči. Pa jeste, subota je. A sutra je nedelja.

Napolju je pljuštalo. Do autobuske stanice ima više od kilometar, uzbrdo. Zamolih da pozovu taksi. Zove devojka, zove, telefon zvoni, zvoni, mnogo puta, ali niko ne diže slušalicu.

Valjda je i njima subota. Samo meni nije.