Mrva
Priča mi to Raja dok sedimo u kući njegovog oca, Miladina u Virovcu, gde je došao da u varoš ponese slaninu i suve kosti, pasulja i belog luka Miladin ga gleda ispod oka, samo ćuti i tvrdom šakom, povremeno, stura, čisti nevidljive mrve sa astala.
- Ma nije bitno što fabrika ne radi, samo kad bi i sad moglo da se iz nje iznosi, kao doskora - nastavlja Raja živnuvši. - Kakvih je tu legura bilo, pa alata, da ti pamet stane. Živelo se, bato moj, živelo, jakako.
- I raznelo - kao za sebe promrmlja Miladin utrljavajući pikavac u zemljani pod tako da se ni žuta mrlja više nije videla.
Raja ga možda zaista nije čuo. Zaneo se u ona vremena kada je imao platu dve hiljade maraka, kada je letovao u Grčkoj, imao kola, osvanjivao po kafanama.
- Nas trojica poručimo celo jagnje od deset kila. Čekamo da se ispeče. Ubijemo dve flaše viskija, pa udri po pečenju. Posle ladni špriceri, ženske, muzika, joooj...
- I šta ćeš sad? - pitam.
Pogledao me je kao da sam mu ja oduzeo i pečenje i viski i ženske, pa se smračio.
- He znam.
- Razmišljaš li da se vratiš na selo?
- Mogao bi ja da se zaposlim kod privatnika, al se bojim dobiću otkaz u fabrici. Zovu nas povremeno na neke sastanke, moraš otići. A kad si zaposlen, neće da te pusti.
- Pa šta će ti posao u fabrici kad ga nema i kad ne primaš platu? I sam kažeš da neće stati na noge ni za sedam godina
- Ipak...
Miladin zaturi šajkaču na teme, podiže se odupirući šakama o sto kao da radi sklekove i polako izađe u dvorište.
- A na selo? Misliš li da se vratiš na selo?
- Na proleće ću da zasadim deset ari šargarepe. Što šargarepe? Pa nju mi neće krasti komšija Vlaja. Neće zato što treba da se iskopa, a njega mrzi. Kad bi zasadio paradajz, sve bi pobro. Samo prošeta i cap-carap.
