O strahu
Žena mog prijatelja sanjala je da je „sve rekla" svom šefu, da je plakala i dala otkaz.
Probudila se, kažu, u znoju i strahu. Kada je „došla sebi" rekla je mužu:„Pa ovo je, ipak, bilo divno: izgovoriti što ti je na duši i dati otkaz, danas se može samo u snu. Samo da nije straha..."
Ono što povezuje san i javu su strah i plač.
Na javi, strah se udiše. Svuda je. Postao je jedan od osnovnih sastojaka života, kao smog u gradovima, kao vino u Francuskoj, kao uflekani stolnjaci po kafanama, gužva u autobusima, cigareta pušačima. Sa strahom je ostvaren suživot. Takav strah ne potiče od Babaroge, čudovišta. On nema oblik, ne vidi se niti dopire sa neke, određene strane. On čak i ne plaši, kao kad vam neko u mraku skoči na leđa - već tupo i potuljeno boli, neprestano, pa se navikne. On se razlikuje od straha u „normalnim vremenima" od "zdravog straha". Kao da je nekako razblažen, ili je u prahu, a izaziva nešto kao tugu, potištenost. Ko ga ne oseća, nije normalan ili nije odavde. On ne liči ni na strah od smrti - jer je strah od života - i osećanja da mu nema kraja, ovakvom.
