Mrmor

Vidim, vrti se, osvrće, skanjera, pa snishodljivo upita da li se u tom redu čeka za... već sam zaboravio šta beše. Ja slegoh ramenima i upitah onog ispred mene. Taj ispred mene takođe sleže ramenima i reče da on čeka za to i to, ali mu niko nije mogao reći da li je taj šalter baš za to, ali on čeka, pa šta bude.

Tako smo se nas trojica ukosili (svako čuvajući svoje mesto), da bismo mogli da se vidimo dok razgovaramo. (A nije to bio govor, već romorenje, šapat, mrmljanje, iako nam niko nije branio da pustimo glasu na volju. Kao da smo u crkvi, u bolničkoj čekaonici, na sahrani.) Onaj pridošlica ispriča da je došao iz Loznice i da dolazi drugi put jer prethodni nije uspeo da okonča zavrzlamu. Kupio je kola od neke žene i treba da ih prenese na svoje ime a i da plati osiguranje. Pošto to baš nije jednostavno, platio je nekakvoj agenciji da posao umesto njega obavi. Prošlo je skoro dva meseca a od agencije ni abera. Pozove ih on, veli, telefonom, kad tamo, javi se neki glas i kaže da tu nema ni-kakve agencije i da će da poludi od silnih poziva i da to i nije bio broj agencije, već nekih prevaranata. Sve u svemu, agencija je nestala. Nema je. A sa njom nestale i pare. I šta he - ovaj Lozničanin bi prinuđen da sam obavi ono što je hteo da izbegne. U međuvremenu žena koja mu je prodala kola umrla. Pa je morao da dovodi (i plaća) veštake (to sa veštacima nisam baš sasvim razumeo, ali ni on nije umeo da objasni, nego samo: „tako mora") i ponovo uplati osiguranje i kada je sa svim papirima došao tamo gde treba, ispostavilo se da sve to mora u Beogradu, i da mu je uplata osiguranja nevažeća zbog...

Nisam uspevao da shvatim svu tu zavrzlamu, dok  je onaj tip ispred mene (sa svežnjem papira, potvrda, knjižica u obema rukama) samo značajno klimao glavom, kao neko kome je sve to poznato, povremeno ubacujući pokoje uputstvo šta je Lozničanin trebalo da uradi umesto nečega što je uradio.

Ni Lozničanin, vidim, ne shvata sasvim svoj slučaj, a još manje opaske ovoga koji se prikazuje kao znalac.

Dođe "znalac" na red. Ubaci onu hrpu kroz ovalni prorez u staklu, a ja Lozničanina propustih ispred sebe s objašnjenjem da čekam nekoga ko treba da mi donese neku potvrdu. Ovaj zahvalan, sija od sreće. a i meni lepo – iako, rekoh, uz izvesno grickanje pomisli - što da meni bude lepo kad toliki narod...

Utom se začu glas službenice i naš ti se „znalac" hitro saže i turom udari Lozničanina tako da ovaj izgubi ravnotežu, posrnu, udari me ramenom a ja onog iza mene, i tako redom, kao da smo domine. Svako se izvinjava svakome, bogzna kako, svi ljubazni, mnogo dobar narod, milina. Jedino se onaj od kojeg je potekao udarac nije ni osvrnuo. U transu, valjda nije ni osetio šta je uradio.

Hrpa

Onda se uspravio. Prigrnuo je vraćene papire i pomerio se u stranu, da napravi mesto Lozničaninu. Ali. više nije znao ni da je to Lozničanin, ni gde je, ni ko je on sam. Tako je izgledao, beo u licu, izgubljen. Nesvesno je prebirao hrpu dokumenata tupo ih gledajući, a Lozničanin je već obavio to zbog čega je došao i veselo pružio ruku obojici, kao da smo prijatelji i ratni drugovi.

Ovaj ubledeli je gledao za njim, dok je odlazio, pogledom u kojem su bile pomešane zavist i mržnja.

A i meni je bilo dosta provoda. Sad već znam: tamo gde je ulaz, tamo je i izlaz, pa odoh.

(16. januar 2000.)