Tamo gde se niko ne rađa

Po, učini se, beskrajnom vinogradu razmileli se ljudi s makazama i noževima za sečenje grožđa, sa gajbama i voljom da se sav posao završi za dva dana. Pesma obična, narodna i grožđanska, oprezno se širi među čokotima, meša se sa beskrajnim molitvama Esfigmenaca (molitva od pet reči: „Gospode Isuse Hriste pomiluj me"), koju poguren izgovara svaki put kad makaze škljocnu, a grozd krupan kao prase, padne. Pod suncem i u prostranstvu izvan crkvenih rekvizita, monasi izgledaju sasvim neuobičajeno. Oni rade polako, jer su i u radu kao i u svemu umereni. Otac Mojsije koji živi u kućici u vinogradu, s kosom vezanom u „konjski rep", ponaša se kao domaćin i organizator, iako je reč proigumana Nikonora najstarija.

- Ode li lađa s Moravu? - pita ozbiljno za brodić koji je, iako je bura, otplovio za Kareju. Za njega je more Morava i tako će biti do kraja života. Za podrumara Simeuna, ne postoji reč kanister. On kaže:

- Dodajte mi tu vlašu.

Ne zna šta su farmerke, od čega su, kaže da je u njima video i starije ljude. Oni žive u prošlosti.

Gajbe krcate grožđem pakujemo u prikolice kamiona grčkog trgovca iz Soluna. Posao je obavljen na obostrano zadovoljstvo.

Posle dva dana, ulepljeni slatkom voćkom, odosmo da se okupamo u moru, na prekrasnoj pustoj plaži. Na uzvipšci pored nje je crkva svetog Vasilija, podigao je kralj Milutin, a malo dalje hilandarska arsana. Tu, u jednoj kućici, izdvojen od ostalih zbog nekakve bolesti, živi mladi monah Luka. On je Mađar, iz Novog Sada. Živeo je u Australiji. Bio je stjuard u avionu. Tu, kod arsane je i policijska stanica, s dva policajca. Kontrolišu ulazak i izlazak iz Hilandara morskim putem.

Puškom za podvodni ribolov lovimo ribu za oproštajnu večeru. Približava se šesti dan našeg boravka u Hilandaru. Beremo plavi paradajz i ljute paprike u manastirskoj bašti, dodatak za gozbu. Odomaćili smo se. Šetamo, potom, po hilandarskom dvorištu, kao po gradskom parku, Gledam vinovu lozu staru osam vekova, koja raste iz groba svetog Simeuna. Probila je kameni kovčeg. Ona je jedna od takozvanih hilandarskih čuda. Rađa i dan danas. Ako se upotrebljava po uputstvu, leči nerotkinje. Stotinu pisama zahvalnih žena nalaze se u kancelariji sekretara manastira. Još više je pisama onih koji traže da im pošalju paketić sa tri zrna ovog grožđa i pupoljkom loze. Svojevremeno, veruje se, neki turski paša koji nije mogao da ima dece, dobio je dva sina uz pomoć ovog „čuda". Iz zahvalnosti, poklonio je Hilandaru 2000 hektara šume u Kakovu kod Soluna.

Spušta se noć uoči našeg odlaska iz Hilandara.

Na drevnom šporetu u kuhinji kuvara Angelisa, u velikim tiganjima cvrči riba, u loncu se kuvaju dve sipe za salatu, seckamo beli luk za preliv, gozba za dvadeset ljudi. Određeno nam je mesto za slavlje, na kuhinjskoj terasi.

Sedimo u gustoj svetogorskoj noći, uz svetlost lampe, ličimo na učesnike neke tajne večere. Kao da naša osvetljena slika visi okačena na beskrajnom, crnom i mekom platnu neba. Žamor postaje sve glasniji i pesma za koju smo dobili odobrenje jer na ovoj strani konaka nema monaških kelija. Prolazi sat, dva, tri sata i otiču noć i vino iz balona.

„Moj Milane, kad u vojsku pođeš..." Pola pesme je ispevano, kad upade otac Vasilije izgrdi nas kao nestašnu decu: „Šta to pevate?! Kakav je to način?! Pominjene tu neku vojsku?"

Naša lampom osvetljena slika se otkide i razbi u paramparčad. Kao da je Vasilije pritisnuo dugme i isključio ton na nekom velikom televizoru u boji. I slika je zaustavljena, postala je fotografija.

Čarolije je nestalo. Ona pesma je zabranjena za pevanje. Možda i nije, možda se samo ne sviđa sekretaru. A možda smo, što je najverovatnije, previše uznemirili tišinu.

Otišli smo. Ostala je lepota Hilandara, utisci o blagougodnim monasima, proigumanu Nikanoru, koji ume da vidi dalje od manastirskih zidina, mudrom Mitrofanu, vrednom Pajsiju, starcu Dimitriju i njegovom osećanju krivice, zanesenom Serafimu, krupnom i tihom Simeunu iz podruma, bolnom Luki, preduzimljivom Mojsiju.

Odlazim sa mesta na kojem se još niko nije rodio, gde se dolazi da se polagano umre, zarad večnog života, sa mesta koje je za mene kada sam dolazio, bilo tajna, a sada, kada odlazim još veća.

(1983)