Oproštaj s planinom

Stižem u Meteh. S jedie strane puta je područno odeljenje osnovne škole „Hajro Šahmanović", s druge prodavnica mešovite robe broj 14, Opšte zemljoradničke zadruge iz Plava.

Prva škola i prva prodavnica posle toliko dana.

Škola čija zgrada više liči na nekakav magacin na železničkoj stanici je zamandaljena, što se moglo i očekivati. Dugačke metalne šipke s katancem postavljene su, međutim, i na drvena vrata prodavnice.

Sedim na pragu škole, u hladu (sunce upeklo kao da se topi po krajoliku) i gledam tužno u prodavnicu.

Prizivam ukus piva, iz oznojene, hladne boce, kako se obično pije ispred seoskih prodavnica. U uhu čujem kako crvči i klokoće niz groce mi. Umilna muzika kojom proslavljam povratak.

- Treba da radi, al' ga nema - kaže ravnodušno jedna žena u prolazu.

Prodavac je ovde učen i važan čovek, pa svoje radno vreme prilagođava sopstvenim potrebama, bez opasnosti da će mu ikada, neočekivano, naići neki inspektor ili slično zanovetalo koje bi se usudilo da ga pita zašto...

Sišao sam sa Prokletija, dakle.

Počinjem već, eto, da gradski zakeram, da se pozivam na pravo potrošača, kao da čovek, prodavac, nema drugog posla nego da sve radno vreme visi u prodavnici i sačekuje svakog kome padne na pamet da se pentra po planini...

I posle dva-tri časa hoda, odatle, ponovo u plavskom hotelu, u kafani, nastavljam da zanovetam.

Nema jelovnika, i četvrti put kako tu jedem - jedna salveta se deli za četiri gosta. („Mi smo nerazvijena opština pa štedimo..."  Nemaju salveta ali imaju duha.) Kao teletinu na žaru prodaju izgoretinu od govečeta, naplaćujući njegovu antičku starost prema trenutnoj proceni kelnera, u nekada verovatno beloj bluzi...

Pojavio se tada, okupan, izbrijan i svež, moj vodič s kojim sam se rastao pre dva dana, Husnija Šahmanović. Ja sam još u znoju, prašnjav, s rancem pored stola. (Na hotelskoj prijavnici nema nikog.) Sa Husnijom je došao i krupan, sredovečan čovek širokog osmeha koji me ni trenutak nije ostavio u neizvesnosti, ko je i šta je:

- Ja sam Ahmed Pupović, književnik, poslediplomac na Pravnom fakultetu, sarađivao sam u nekoliko listova kao novinar, dobitnik sam „Tik-takove" nagrade za prozu, Njegoševe nagrade za angažovanje na izgradnji mauzoleja, šteta, kolega, što se nismo ranije upoznali, ali to ćemo nadoknaditi... Sada odmah idemo kod mog tasta Sejdije Jahdadića. Oženio je sina. Danas je, zapravo, drugi dan svadbe... - rekao je u dahu.

Taj predusretljivi književnik mi je poklonio svoju drugu, poslednju zbirku pesama sa skromnim naslovom Svijetu amanet, uhvatio podruku i poveo u Malo Selo, „samo pola sata odavde, na brdu..."

Ni u blizini kuće Jahdadića nisam primetio nikakve znake veselja niti svečanosti. Kuća se, istina, još ne vidi, jer je, kaže Ahmed, odmah iza brda, automobila nema jer za njih nema puta, parkirani su dole, a muzika ima, verovatno, pauzu.

Kada smo izbili na brdo, preda mnom je pukla nadrealistična slika.

Na sredini zaravni veličine fudbalskog igrališta, u obliku pravougaonika, u tri reda, postavljene su klupe. Na njima sede žene, odevene u dimije, bele bluze. Sede bez pokreta, ćute. U jednom ćošku stoji devojka odevena sva u belo, s niskom dukata na čelu, i zlatom, ili nečim što na njega liči, izvezenim jelekom. Lice joj je napuderisano, belo kao kreč, samo na obrazima dva rumena kruga i stisnute usne, nakarminisane. I ona je nepomična, kao lutka.

Malo dalje, na tri reda dugačkih dasaka, sedi nekoliko muškaraca.

Obučeni su po gradski, gledaju u pravcu ovog ženskog skupa i nešto tiho razgovaraju.

Zastao sam, opčinjen tom nestvarnom slikom na ovoj pozornici Prirode, na suncu, okružen talasima bezbrojnih brda, obrisima planina.

Danas dvori mlada.

To je drugi dan svadbe, namenjen ženama. One gledaju mladu. Noć koja je minula bila je njena prva bračna noć. Sada svatovi, na njenom licu, proučavaju da li je zadovoljna, gledaju je, mere joj lepotu. Sa mladom je i nekoliko anđija (anđije su devojke koje su se nedavno udale). I one su obučene u bele dimije i prsluke. Publika tako ima šansu da procenjuje koja je najlepša. Nije lako biti u koži ovih devojaka, ali još je teže oglušiti se o drevne običaje.

Za svaki slučaj, prilazim najpre mestu gde je onih nekoliko muškaraca. Ni domaćin, ni mladoženja, nisu tu. Odoše u kuću stotinak metara dalje, da ih pozovu.

Oglasi se harmonika. Igraju kolo, pa šotu. Devojka u belom, u providnoj bluzi, tražeći snenim pogledom bokove koji se uvijaju, lome, trzaju i blago njišu, s belom maramom u ruci, kao genijalni pantomimičar govori priču o ljubavi. Čas jeca čas klizi, prene se, zaleti, zaludi, pa se slasno, pa se lenjo spusti, umre i ponovo krene, ta priča.

Dugo mi je trebalo, gledajući igru, da primetim, a potom i shvatim, otkuda žamor među svatovima.

Odozgo, od kuće Jahdadića, polako se spušta Sejdija (70), domaćin ovog slavlja. Obučen je kako priliči ovom trenutku, u belu nošnju od valjane vune, sa šarama, sa handžarom za pojasom i kuburom pet vekova starom. Kada se približio, podiže kuburu prema nebu i opali. Još se ne da stara kremenjača. Među svatovima nasta žagor, smeh i podvriskivanje. Pozdravih se sa Sejdijom i on odmah ode u kolo. Zaigrao je bolje nego ijedan svat. Sejdija Jahdadić je dugo bio instruktor u mnogim kulturno-umetničkim društvima, umetnik na guslama, tamburi i „svirali od pirinča", večiti pobednik u svatovskim nadmetanjima na konju... Sada je domaćin na najvećoj svadbi koja se pamti od turskog vremena, kako to on kaže, najvećoj u gornjem Polimlju. Pozvao je dvesta pedeset kuća.

- Idemo u kuću - reče mi.

To što on nazva kućom je skup nekoliko zgrada, za ove krajeve čitavo jedno malo selo. Sa trideset pet hektara livada, šuma, pašnjaka, moglo se to zaraditi. Odvede me u najnoviju zgradu. U njoj puno žena. Za tren postaviše sto. Brdo mesa, salate, sarmi, buket flaša s pivom, rakijom, konjakom... Ubrzo dođoše tu i ostali muškarci, sa Zumberom Jasovićem, harmonikašem, pa se i veselje prenese. Enver, najstariji Sejdijin sin, fotografisao je, a Rizo Sejdijin brat, pucao u plafon. Taj Rizo je onizak, širokih, jakih ramena, s debelim brkovima, kao jagnje od pola godine, i pastirskim štapom čija je drška probušena, pa mu služi i kao muštikla. Odmah mi je zavio cigaru, zapalio trud.

- Razgoreće se, nemoj da žuriš - reče.

- Ma nije mi tu polaroid, začas bi slike bile... - reče Enver.

Enver radi u Nemačkoj. Rizo i Enver, prošlost i sadašnjost, ono što je bilo i ono što dolazi, škljocaju orozima i fotoaparatima, „nemoj da žuriš..." i „začas bi slike bile...".

U polju se alčador vijaše, / iod njim Meho rane bolovaše, / u ruke mu tambura cikaše: /Tamburice, moja dangubice, /mlogo li sam s tobom dangubio, / dangubio, djevojke ljubio...

...Ti nosaše džamadan zlataj, li / dojke rasti, iamadan se krati. / Raspuč' puce hel mi srce puče. / Crkni, pukni, raspučit ga neću / dok ne nađem takoga bećara, / koji će ga sam raspučit znati, / na đerdeku, u dvoru svojemu...

Planu pištolj u Riza Jahdadića, jeknu harmonika na Zumberovom krilu, a stari Sejdija minu kroz dim, kroz zajapurena lica svatova, po gusle i još jednu litru rakije.

(1977)