Ljubiša letuje za inat

Devojke i mladići u farmerkama i majicama, u patikama i bosi projurili su pored Marije i Karla Emandsa galameći, grleći se, mašući rukama. Marija i Karl su starci belih, blaženih lica kakva imaju plemeniti ljudi. Oni idu polako, jer su odavno prestali da žure. I oni su bili mladi, ali tada je sve bilo drugačije, lepše, kao što će i ovima koji trče kroz život jednoga dana, kada se umore, ovo vreme biti najlepše. Znaju to Marija i Karl koji su se, kao zreli ljudi, pre dvadeset godina upoznali baš na ovom brodu i godinu dana kasnije venčali. Od tada, svakog leta, oni dolaze u Rijeku i ukrcavaju se u „Liburniju" ili „Slaviju", gde imaju na vreme rezervisanu uvek istu, njihovu kabinu. Obezbeđuje im je, najčešće, Nikola Marić, drugi komesar broda, njihov, moglo bi se reći, prijatelj. Marija i Karl putuju u Dubrovnik. Karl ima kockaste kratke pantalone, svilenu košulju sa krupnim crvenim cvetovima i foto-aparat obešen oko vrata. Marija belu haljinu na falte i šešir širokog oboda, koji joj od sunca štiti negovano lice. Na rivi ima mnogo takvih parova, idu ka Dioklecijanovoj palati, škljocaju foto-aparatima, jedu ćevapčiće u kafani „Srebrna vrata", popiju čašu vina i vrate se na brod. Oni tačno znaju šta će gde da pojedu, popiju, koliko će da ih košta letovanje i već sada im je poznato gde će i od kojeg do kojeg datuma da letuju sledeće godine. Zato su na „Liburniji" za celo ovo leto zakupljene sve kabine, zakupili su ih Nemci. Za naše nema mesta jer se naši sete da bi putovali, ovim brodom na primer, u najboljem slučaju nedelju dana ranije, dok mnogi na to i ne pomišljaju, jer nemaju para.

Našima je, uglavnom, skupo naše more. Našima je skupo naše more, a tuđe i nije. Zato se na ovim obalama sve manje čuje naš jezik. Jer, stranci su nam potrebni da bismo bili više svoji. Naš kontinentalni narod, radnici i seljaci, kao i poštena inteligencija, pretežno ostaje na toj geografskoj odrednici strpljivo čekajući da bude bolje, pomalo nešto u tom smislu i preduzimaju. Ljubiša Todorović, seljak iz Bogatića, ne spada u takve. On je odlučio da u svojoj trideset sedmoj godini prvi put dođe na more, i to leti, u jeku poljoprivrednih radova. Tako nešto se u istoriji sela Bogatića, pa ni cele Mačve, nikada nije dogodilo. Ljubiša se zainatio, a od inata nema ničeg jačeg. Spakovao je kofer u kojem je bilo više suvog mesa i slanine nego odeće i došao u Beograd, pa vozom u Rijeku. U Rijeci mu živi drug s kojim je bio u vojsci, u Banjaluci. U Dubrovniku drugi. Mačvani ne zaboravljaju drugove iz vojske. Sada, on sedi u bašti kafane u luci, najbližoj brodu, da mu bude na oku. Zna on da je pauza dva sata, ali za svaki slučaj ne gubi ga sa oka. Kofer je pored njega, ali poručuje krmenadle, i crni luk, pre toga ljutu rakiju, posle hladno pivo, drugo, pa treće, pa deset ćevapa, „da pregradi pivo", daje bakšiš. Da se zna kada ruča seljak iz Bogatića, u Splitu, na moru.

- Mi imamo pare jer mnogo radimo na zemlji. Jeste da ništa nije sigurno, da nas iznenadi suša, grad, nesiguran otkup, prekupci koji ucenjuju, ali mi smo jači od svega toga. Navikli smo da radimo, pa ne znamo kad je dosta. Mi nemamo nikog nad glavom da nas tera da radimo, kao vas. Imamo mi đavola ovde, unutra, koji nas goni da uranimo i omrknemo, da se satiremo, iako moj otac kaže da smo mi danas gospoda, jer imamo traktore i kojekakve mašine. Pošao sam na letovanje za inat, kao delegat svih seljaka i kao preteča vremena kada ćemo masovno ići, bar na nedelju dana, na more i to usred leta. Nije tačno da mi to ne možemo, nego nemamo naviku. Kad može da dođe Nemac i Francuz, kad može da dođe Englez, što ja da ne mogu. Oni imaju devize, ali i ja imam pare. Imam. I neću da kukam, a mogao bih. Najviše kukaju oni koji imaju najviše para, a sumnjivo su ih stekli. Ja ne, ne kukam ni kad radim, ni kad trošim, za inat neću sada kada svi kukaju...

Prošlo je sat i po, grupe putnika sa broda „Liburnija" polako se vraćaju na lađu. Sunce se podiglo i već mu se, na palubi izlažu tela devojaka i mladića.

Marija i Karl Emands su se povukli u kabinu.

(1985)