Grubijan Anri
...Možda je jedan čas prošao kada sam ugledao skupinu kuća. Bile su, zapravo, razbacane na nekoliko strana, na dvadesetak minuta hoda jedna od druge. Izašao sam na uzan asfaltni put, pun nade da ću naći konačište, jer noć je već bila blizu, još bliže zbog namrgođenog neba koje se mračilo kao da je ono u mom položaju, a ne ja.
Pust je ovaj put, ni vozila ni čoveka.
Kuća kojoj prilazim je seljačka.
Tose vidi po prostranoj okućnici na kojoj ima i sena i razbacane, raznolike građe, dve zarđale poljoprivredne mašine, štale kakve imaju naše zadruge...
Kad uđem u ovu kuću, do sutra iz nje ne izlazim. U krajnjoj liniji, reći ću im da sam novinar, ponudiću novac, sve će, verovatno, biti lakše. (Već pred prvim teškoćama, eto, popuštam.) Ima li ovde živih ljudi? Pas je namirisao stranca i zalajao. Obradovah se što sam primećen. Psi ovako laju i u mom kraju. Oni svuda govore istim jezikom. To je verovatno zbog toga što nisu razumna bića pa ne umeju tako beskrajno da se ne razumeju kao njihove gazde.
Želeo sam da niko ne izađe iz kuće dok ne pokucam. Izašla je, međutim, sredovečna žena, pošla negde u dvorište, ali kada vide da otvaram kapiju, zastade.
Putnik sam koji pešice obilazi svet, bez novca sam, umoran i gladan, tražim konak i spreman sam da za sve to pošteno odradim, rekoh.
- Mora da je interesantno, gospodine, tako putovati - reče mi žena s ljubaznim osmehom na licu. -Na žalost, ja vam ne mogu pomoći. Sama sam u kući.
- Mogu da spavam i tamo - rekoh joj veselo, pokazujući na štalu.
- Žao mi je, gospodine - odgovori žena sa istim osmehom na licu.
Nekoliko sekundi smo stajali gledajući se, bez reči, dok mi na pamet ne pade spasonosna ideja.
- Žedan sam. Imate li vode?
Ona klimnu glavom i ode u kuću. Hteo sam da dobijem na vremenu. Onaj pas me je netremice gledao.
- Izvinite, gospodine - procvrkutala je žena. Kao da se sprda nazivajući me tako često gospodinom. Sa torbom preko ramena, u hanterici i s kišobranom u ruci, pod ovim smrknutim nebom, najmanje sam mogao da ličim na nekog gospodina.
- Izvinite, gospođo, a kako se zove ovo selo?
- La Lup.
Meni se činilo da sam prešao dva atara, a još sam bio na teritoriji ove proklete varošice.
- Da li mislite da bih mogao da nađem smeštaj u nekoj od obližnjih kuća?
- Pokušajte. Samo, nikom nije potreban radnik... Pogledah u nebo.
- Do viđenja, gospođo.
- Do viđenja, gospodine.
Nesrećna žena, pomislih. Sama u ovolikoj kućerini.
Za pola časa sam bio na pragu sledeće kuće. „Žao mi je, gospodine..." za pola časa: „Žao mi je, gospodine..."
Sažaljivi su seljani sa atara ove varoši.
Moja romantična zamisao da će sve ovo ići glatko kao u dobrim starim romanima postajala je sve malje romantična, ustuknula je pred stvarnošću.
Koji me je đavo terao, rekoh glasno i pokucah, zainaćen, na četvrta vrata.
Gospodin Anri, namrgođen, s popucalim kapilarima na licu, odvede me u štalu. Njemu ništa nije bilo žao, nije me nazvao gospodinom, čak je bio nešto ljut, pokazao mi je gomilu sena i - otišao. Dvadesetak krava je ležalo na podu i mirno preživalo. Napolju je muzla kiša. Meko, toplo seno, odmorište konačno.
Vrata opet škripnuše. Pojavi se Anri sa pola flaše rozea i pola vekne hleba. Tutnu mi to u ruke i izađe dobacujući kravama:
- Ne plašite se, gospođice, ovo je pristojan momak.
- Laku noć, gospodine Anri - rekoh veselo. Retko sam kad jeo tako ukusan hleb, pio tako dobro vino i spavao u tako ugodnoj postelji, uz šuštanje kiše i disanje krava.
Ovaj hotel nisam platio, nije trebalo ništa da radim, čak sam, ujutro, dobio jedan osmeh sa lica gospodina Anrija, uz škrtu rečenicu: „Srećan put."
Stiskajući njegovu ruku, osetio sam koliko je gruba.
