Tražim stan, tražim sobu...

„Možete vi da pišete šta hoćete. I ranije su pisali, pa ništa. Ne može meni niko da zabrani da držim samce. Moja je kuća, mogu da je zapalim, ako hoću. Nego... dođu ljudi sa Termoelektrane pa me mole da ih primim. A ja im, eto, učinim. Valja i njima, valja i meni... Šta mogu, muža nemam, penzija 75 hiljada, a sve skupo. Od nečeg treba živeti."

Govori penzionerka Radmila Pantić, četrdeset pet godina, bivša radnica u fabrici „Lepenka" na Umci. Adresa: Vuka Karadžića 6, Obrenovac.

„Nije greota naplatiti samcu. Ko bi ga drž'o džabe? Imam to odeljence u dvorištu, dva i po sa dva i po, uzmem dvaes iljada po krevetu, to ti je četres 'iljada mesečno. Ponekad, i u kuću primim nekog, da prenoći. Nije to neka kuća. Dva odelenja, veranda, skromno..."

Moja kućica - moja slobodica

Punačka žena, obrazi rumeni, zabrađena maramom na kojoj je lepo uslikan Trg svetog Marka u Veneciji. Bluza limun žute boje, na prstima - sjaji se italijansko zlato.

,,Ne znam šta si zapeo da pišeš o tim gazdaricama. Šta smo ti mi skrivile? Što ne prijavljujemo samce? Meni su u Opštini rekli da ne treba da plaćam ništa, jer imam malu penziju. Da mi nije kojeg dinara iz Italije i Rumunije, ne znam kako bi sastavila kraj s krajem... A i to mi je preselo. Otkriju mi robu na granici, pa me košta đavo i po."

Rubom marame obriše krajičak usana, pa se, s tugom na licu, zagleda negde u pod.

 A da znaš, niko ne drži stanare iz nekog besa. I oni zakeraju, izvoljevaju, ne valja im čas ovo, a čas ono. He možeš im ugoditi. Zabranjujem im, eto, da dovode devojke. Pa i bilo kakvo društvo. Neka idu s milim bogom, gde znaju. Neću da se u mojoj kući skupljaju. Čula sam da današnja mladež ono šta radi... kad su nasamo."

„Starija sam žena, malo sam i nervozna. Moja je kuća pa imam pravo da zahtevam kako u njoj treba da se ponaša. Nek i oni rade, pa nek zarade kuću. Šta misle? Došli u grad, imaju bioskop pod nosem, i pozorište i kafanu, sve to da koriste, a da ništa ne pretrpe? E, ne može to tako. Što nisu ostali na selu? Nego, sve se to pogospodilo, razmazilo... Ko da je mene neko milovao kroz život!

Oseti da je pala u vatru, pa se naglo zaustavi. Otrese pepeo sa cigarete, i povuče dim.

,,Drugo je to kad neko izda celu kuću. Ili, ceo ceo stan, dva stana. Čula sam, na moru izdaju vile sa po 30 - 40 kreveta. E, to nije u redu. To treba kazniti, oduzeti. To su oni što se bogate...

Sad, kako da kažem, ja tako mislim. Ja sam prosta žena i ne mešam se u sve to. Vi ste školovan čovek, pa kažite, je l' tako?"

8. oktobar 1974.