Ovde je sve drugačije

Nagnuti nad knjigama na pevnicama, osvetljene slabom žutom svetlošću sveća, otac Pajsije i otac Serafim čitaju i pevaju. Sa strane, u stolicama, u mraku sede i stoje ostali monasi, krste se i mole.

Otac Serafim je mladić koji je nedavno prestao da bude iskušenik i zamonašio se. Zvao se, inače, Franjo. Hrvat je, iz Beograda. Bio je apsolvent filozofije, kada je počeo da posećuje Sabornu crkvu i sluša hor. Voleo je muziku, pa je i sam počeo tu da peva. Potom je upisao Teološki fakultet i krstio se u crkvi. Jednoga dana njegovi roditelji su na stolu zatekli pismo, u kojem ih je obavestio da je otišao na Svetu Goru da se zamonaši. Odneo je samo pasoš i malo para. Visok je, ima asketsko lice, usijane i krupne oči, oštar nos i lep glas. Glasovi oca Serafima i oca Pajsija se slažu. Pajsije je bio pevač po bosanskim kafanama. Kažu da je snimio i ploču. Ovde ne peva za publiku i pare. Ovde je sve drugačije. Kada bi neko okrenuo prekidač električnog svetla kojeg, inače, u Hilandaru nema, okupani svetlošću ovi ljudi bi, učinilo mi se, šakama prekrili oči ... Oni i ne žele svetlost, ni razotkrivanje, ni sumnju. Oni veruju u mraku i u sebi.

Idem da spavam. San teško dolazi. Iz crkve se sasvim slabo čuje njihova pesma. Pokušavam da shvatim tu grupu ljudi zatvorenu u crkvenim zidinama, šta to rade?

Kao iz kakvog aviona koji se penje, gledam najpre crkvu, pa poluostrvo, Grčku, Evropu celu, vidim, ove noći, automobile na autoputevima Francuske, žamor u nekoj kafani u Varšavi, muža i ženu zagrljene u nekom stanu u Ljubljani, vidim čoveka koji pije pivo u staničnom bifeu Lapova, dremljivog seljaka iz Vukićevice, koji ustaje da položi kravama, striptizetu u beogradskom „Mažestiku" u trenutku kada odbacuje i poslednji deo odeće, pa, opet, vidim ove monahe ovde, u svom rezervatu kojem pripadaju svojevoljno, šta je to? Hoću da razumem, ali ne umem. Možda ću sutra, možda ću jednom to pojmiti.

U Hilandaru se samo doručkuje i ruča. Doručak je oko devet, ručak oko četiri popodne. Sva pravila ovdašnjeg života propisao je, svojim tipikom sveti Sava još pre osam vekova. Tako je živeo i on, tako, bez ikakvih izmena, žive i njegovi sledbenici.

Za doručak je bio pasulj, kralj svih jela, spremio ga Angelis, car kuvara. Beli luk tamanimo kao da ga kasnije nikad okusiti nećemo, jer je ovde to miris kojeg se niko ne kloni.

Otac Vasilije, sekretar Hilandara, hoće da razgovara. Blagoglagoljiv, energičan, reči mu jedna drugu sustižu, otac Vasilije, bivši službenik na železničkoj stanici u Stalaću, na svako pitanje hoće da odgovori. Više je pitanja nego vremena.

- Oče Vasilije, vi ste mlad čovek. Kako uspevate da savladate seksualni nagon?

Ne časeći časa, kao da je na to pitanje mnogo puta odgovarao, otac Vasilije kaže:

- Vidite, ja sam stalno gladan, žedan i neispavan. U takvom stanju nema seksualnih potreba. Vi znate, jutro je za telo najlepši deo dana. Mi se tada molimo. Najlepši deo dana poklanjamo Bogu. Centar svih strasti je stomak, a kaluđerom glava komanduje. Neophodna je samodisciplina. Treba da shvatite da mi nismo glumci, atrakcija za turiste. Mi smo duhovno preporođeni ljudi. Pre nego što sam se zamonašio, ja sam i pio i dobro jeo, živeo kao i svi moji vršnjaci. Danas kad ih vidim kako žive, ne mogu da ih shvatim. Posebno kada se napiju. I ja pijem, ali po čašu-dve, umereno. Meni niko ne zabranjuje da pušim, ali ja sam se upitao zašto to radim i uvideo sam da je to nepotrebno i štetno, kao i masna hrana, meso.

- Vi, ovde, čini mi se, živite u odvojenom svetu u kojem nemate ni radio, ni televizor, ni novine. Da li znate šta se dešava izvan Hilandara, ili vas to ne zanima?

- Nama dolaze ljudi ovde stalno i mi sve znamo. Čak ponešto i pre saznamo od vas.

- Dobijate li novine iz Jugoslavije?

- Ne. Samo kada nam neko donese. Mi dovoljno znamo. Dolaze nam ljudi iz Amerike, Australije, Nemačke, Švedske... Svako nam po nešto ispriča. Velika je stvar biti Hilandarac. Idite bilo gde u svet i samo kažite: „Ja sam Hnlandarac", sva vrata će vam biti otvorena. Svi će vas gledati s poštovanjem...

Danas monasi beru veliki manastirski vinograd i mi gosti smo ponudili pomoć. Proiguman Nikanor (iguman je bogorodica Trojeručica) koji je upravo stigao iz Soluna, gde je namestio zube, zadovoljan je našom ponudom. Priteći će u pomoć i monasi iz manastira Esfigmen. Jer, radnu snagu na samo dan-dva teško je naći.

Na putu za vinograd, s leve strane, nalazi se kosturnica manastira Hilandara. Tu, na policama, nalaze se lobanje preminulih kaluđera. Kosti su u podrumu kosturnice. Kada monah umre, obuku ga u gornju rasu i tako, bez sanduka, zakopaju. Posle tri godine, ili više, otkopaju ga, kosti operu u vinu i stave u kriptu, a lobanju, sa ispisanim imenom i mestom rođenja na temenu, stave na policu. Stotine lobanja, jedna do druge, kao Ćele-kule - to je groblje monaha. Puna soba smrti.

Bežim u vinograd, u život. S desne strane, pored puta, kod jedne kapelice, otac Dimitrije, najstariji Hilandarac, čeprka nešto, plevi korov oko svetinje.

- Ja pošao u Kareju, isposnicu svetog Save, al' vetar duva, nije zgodno brodom putovati, može i da se prevrne, pa se ja vratio - pravda se Dimitrije kao dete. - Ne moram ja tamo baš danas da stignem. Mogu i sutra, ako ne bude vetra, ako Bog da. Kad sam ja bio mlad monah, to je bilo davno, sa još jednim sam po dubokom snegu i vejavici, noću došao u jedan manastir, a meni tada kažu, što si dolazio, mogao si da pogineš. Čovek u ratu, ako se desi, mora da pogine, a ovako ne mora. I toga sam se ja setio...