Krovovi Kareje

On uzima putnikov pasoš i pismo, pečatom, naravno, overeno, koji je izdala policija za strance u Solunu, a namenjeno policiji u glavnom gradu Svete Gore - Kareji. Rečeno pismo dotična policija je izdala na preporuku Ministarstva za Severnu Grčku koje je, opet, izvolelo dati je dobivši prethodno preporuku jugoslovenskog Konzulata u Solunu.

Putnik će, uveravaju ga vlasti, svoj pasoš dobiti kroz nekoliko časova u Kareji. Tu će mu biti uručen i papir, overen i ispotpisivan, pa će, konačno, bez griže savesti i straha da se ogrešio o administraciju, moći legalno da se kreće po Svetoj Gori, Monaškoj Republici, na kojoj danas živi dvadeset pravoslavnih manastira, od kojih je prvi, veći i značajniji, osnovan pre više od deset vekova.

Putujem, dakle, u Svetu Goru. Ne putujem u kontrolisane tajne i polutajne baze. Ne putujem u mesta gde su strogo čuvana postrojenja. Ne putujem u istraživačke centre takozvanih specijalnih namena, kao što bi se to, u prvi mah, čitaocu - lišenog detaljnog upoznavanja sa administrativnom procedurom - moglo učiniti. Pečati, potpisi, dozvole, uniforme, sva ta kontrola putnika onespokojava, ali mu istovremeno, kada je prebrodi, pričinjava zadovoljstvo. Prodro je tamo gde nije jednostavno dospeti, pripada malobrojnima koji će videti nešto izuzetno, dragoceno i uzbudljivo, nešto tajanstveno o čemu postoji samo slutnja. Vlasti na ovaj način samo podstiču putnikovu maštu, mističnost ovog mesta, iako im to, po svemu sudeći, zasad nije namera.

U 9 sati i 45 minuta brodić sa pedesetak putnika krenuo je duž jugozapadne obale Svete Gore ka pristaništu Dafni: putnici sa brojanicama, „nikonima", „jašikama" i „lajkama", grčkim nosevima, američkim farmerkama, monasi u crnim rizama, kamilavkama, dugih brada i kosom skupljenom gumicom na temenu, podvijenom pod kapu... Zuje filmske kamere, mešaju se odlomci grčkih, engleskih, francuskih i srpskih rečenica, bruji brodski motor, a vetar sve jači, meša i trpa zvuke u kovitlace, baca ih u talase, na hridi i kržljavo rastinje po svetogorskim strminama.

Po njima, pojavljuju se prizori čudesnih građevina, manastira ograđenih zidinama, a na obali njihove arsane (pristaništa): napuštene, čini se, zgradurine, ispucale, izlomljene, naherene, izgrižene od vetra, kiše, talasa, vekova, a opet u životu, u odolevanju.

Na molu arsane manastira Zograf (pripada Bugarima) stoje monah i pas. Čekaju brod. Krmanoš vešto pristaje, monah ulazi, put se nastavlja: tako i na arsanama Dohijara, Ksenofonta, ogromnog Pantelejmona, ruskog manastira koji je brojao hiljade monaha, a sada tek dvadesetak, gde je, u XII veku Rastko, sin Nemanjin, primio rizu i dobio ime Sava.

Stižemo u Dafni. Dafni je pristanište Kareje, glavnog grada Svete Gore, naseobina koju sačinjavaju dve-tri trgovine, pošta, policija i gostionica. U prodavnicama koje liče na malena stovarišta, prodaju se monaški štapovi i pojasevi, hleb natrpan u džakove, ikone, konzerve s mlekom, paštetom, ribom, voćnim sokovima, tamjan, krstovi razni, kafa, brojanice od kozje dlake, crkvene knjige, mape, rečnici (čak i „grčko-jugoslovenski"), razglednice...

I koračam već po svetogorskoj posnoj zemlji, gledam u lica ljudi, žbunja, neba i vode, tražim mirise i prizore tajanstvenog, neobičnog i mističnog.

Nailazim na gužvu ispred autobusa.

Ova naprava za prevoz ljudi, ako već nije dobavljena iz nekog muzeja saobraćajnih relikvija, onda je poreklom sa kakvog otpada. Svejedno - to je ovde jedini prevoz do Kareje, četrnaest kilometara uzbrdo, kolskim putem. Temperamentni mladi vozač i vlasnik atrakcije za prevoz viče nešto na gomilu namernika kojih je više nego što autobus može da primi. Mlatara rukama, pravi grimase, glavni je.

A putnici, monasi i civili, vernici i nevernici, sjedinjeni su sada u težnji ka istom cilju: uspeti ući u autobus. Grk poziva najpre kaluđere. Oni imaju prednost. Svesrdno je prihvataju. Odriču se pešačenja.

Autobus se, ropteći, penje u Kareju, gradić sa crkvom iz desetog veka, sa nekoliko prodavnica, poštom, gostionicom sa prenoćištem i policijom. Tu je i dom guvernera, predstavnika grčke vlade, najviše civilne vlasti, kao i zgrada Protata, monaške uprave Svete Gore. U Protatu su zastupljeni svih dvadeset manastira, preko kojih i mnogobrojni skitovi i kelije (od kojih su neki veći i od pojedinih manastira, ali nemaju taj status). I ovih dvadeset manastira podeljeni su u pet grupa od kojih svaku zastupa jedan od pet glavnih: Lavra, Vatoped, Iviron, Hilandar i Dionisiu. Njihovo rukovodstvo menja se svake godine. Ove godine protos je Hilandarac Hrizostom.

Hilandar ovde ima svoje predstavništvo.

To je ogromna zgrada, postavljena na brdu tako da se odatle vidi cela Kareja i veliki deo Svete Gore. Ispred nje je veliki plato-vidikovac s kamenim stolom u sredini. Tu sedimo sa ocem Mitrofanom, šefom ovog predstavništva, iliti ministrom inostranih poslova Hilandara, kako bi se to reklo našim, mirjanskim (svetovnim) jezikom. Bela brada, crna odora, ruke skrštene na krilu, opuštene, sedi uspravno kao da pozira srednjovekovnom slikaru ali opet sve to prirodno, i lako. Oko oca Mitrofana vreme se odmara, možda čak i lenstvuje. Protiče tako lagano da bi, kad bi ga merili, najmanja jedinica bila dan. Na takvom nekom časovniku minut bi bilo godišnje doba, godina - čas.

Nad njim su krošnje oraha i čempresa, iza njega, crveni krovovi Kareje, a još dalje stapaju se nebo i more, na nekoj neprepoznatljivoj crti.