Konačište u Vatopedu

Tu se nekako čuje kako živi i diše svekoliko bilje, ono čvornovato i kvrgavo i ono krupno, stameno, čije su se krošnje pomešale sa nebom, ono žbunasto sa sjajnim zelenim liskama i ono sve u trnju čije su bodlje, učini se, besmisleno tu načičkane jer nema koga da ubodu.

Srećem bube-zujalice, čujem kako trapuljaju nespretni mravi po posnoj zemlji, uznemiri me samo pucanj kestena kad se, prezreo, raspadne na busi.

U ovoj tišini reč se ne poteže olako. Teško je tu biti brbljivac. Kada se izgovori, ona odjekne, zaromori, mora da bude okrugla i glatka, čista i odmerena. Ona se ovde pretvara u materiju. Učini se da može da se vidi i opipa.

Zato ljudi izbegavaju da bez goleme potrebe progovore, a ako to već čine onda su to reči odabrane s pažnjom.

Zato, valjda, i ćutimo koračajući ka Vatopedu, evo već oko tri časa, zadihani i oznojeni od strmih staza i useka, ali na raskršćima obeleženim drvenim putokazima, tako da tu putnik teško može da zaluta.

Ogroman je Votoped.

Ukazuje se kao kakav srednjovekovni grad, ili dvorac, uz samu obalu mora, sa pristaništem uz koje su načičkane mnogobrojne zgrade i zakloni za barke i čamce, brodiće i galije.

Na molu, mladi monasi pecaju, iz farmerki vade cigarete i puše. Spušta se veče. U dvorištu Vatopeda, oivičenog zgradama i konacima, čekamo da nas neko uputi gde treba da uđemo. Važno je da smo pre smiraja sunca ušli kroz manastirsku kapiju. Po pravilima monasi su dužni da svakog gosta nahrane i omoguće mu konak. U trpezariji je dugačak sto za četrdeset šest gostiju. Zatičemo trojicu Nemaca i trojicu Grka koji su okončavali obed. U kuhinji, kuvar je oprao posuđe, očistio šporet, ugasio vatru. Kada je video nove, mnogobrojne goste, uhvatio se za glavu. Temperamentan neki monah. Šta li je na naš račun sve izgovorio sam Bog zna, ali se njegova vika iz kuhinje sasvim dobro čula, kao i ljutito ubacivanje drva u šporet, čantrljanje, i tutanj koraka po patosu. Kao dete zvečka, umirila ga je jedna flaša ljute rakije, naš poklon, čiju je etiketu pomno proučavao prinevši je ka prozoru odakle je još dopirala bleda svetlost.

Na trpezi su se ubrzo našli topli makaroni, sir od kozjeg i ovčijeg mleka, masline i vino rumeno. Vino koje je imalo ukus buđi. Kažu da je to ukus borove smole koja se stavlja u njega. Đavo će ga znati, tek, videh da i oni Nemci i Grci, a i ostali gosti, samo vrte čaše u mestu, mršte se i pogledaju da li ko pije, jer ne bi hteli da uvrede domaćine, a nenaviknuti na ukus „buđave" tečnosti, teško mogu da je progutaju. Bila je to jedna vrsta ricine.

Posle tolikog pešačenja, parče inače odličnog sira i malo makarona nisu nam zavarali glad, a ni po čemu nismo mogli da zaključimo da ćemo biti ponuđeni još jednom porcijom. Nemci i Grci su već otišli na spavanje, a mi smo se još malo meškoljiš na stolicama pogledajući prema kuhinji, pa pođosmo na počinak. Kuvar je izašao na kuhinjska vrata, prekrštenih ruku, ispratio nas zadovoljnim pogledom. Onemogućio me, lola jedna, da (grešne li pomisli) parče hleba tutnem u džep. (Opravdao sam ovu pomisao u sebi, time što su Nemanja, kao monah Simeun, i njegov sin Sava ovde boraveći dok se obnavljao Hilandar, prepokrili veliku crkvu Vatopeda novim olovom a sagradili su i nekoliko kapela. U jednoj od njih naslikan je despot Jovan Uglješa, dobrotvor Vatopeda, koji je tu boravio krajem XIV veka pripremajući se da sa bratom Vukašinom krene na Turke. Veliki dobrotvori bili su tu i despot Stevan Lazarević, despot Đurađ Branković i veliki čelnik Radič Postupović... Ali, kuvar to ič ne zarezuje...)

Prolazeći dugačkim hodnikom konaka, osvetljenog električnim svetlom, prođoh pored otvorenih vrata sobe u kojoj su bila ona trojica Grka. U polumraku, na krevetu, nešto su šuškali, mrmkali, a sve mi se činilo da do mene dopire miris goveđe kobasice.

Sobe čiste, bele, posteljina bela, peškiri, kreveti gvozdeni sa federima i dušecima, česma i nužnik u hodniku.

Probudih se oko tri sata. Zvuk crkvenog zvona. Obukoh se u mraku i izađoh na terasu konaka. Pun mesec obasjavao je veliku vatopedsku crkvu iz koje su se, kroz prozorčiće, nazirali treptaji sveća. Slabo, sasvim slabo čuo se glas monaha koji su pevali. Pronađoh nekako, po pomrčini, put do bronzanih vrata crkve, načinjenih u XV veku, bogato ukrašenih, prođoh kroz trem koji je pre devet vekova ukrašen mozaikom i nađoh se u crkvi gde su za pevnicama na levoj i desnoj strani, uz slabu svetlost sveća i kandila, monasi vršili službu. Crne siluete sundaju na levu i desnu stranu, žustar neki monah čas peva za levom, čas za desnom pevnicom, hitro prelazeći to rastojanje tako da ga je mantija sustizala kao plašt, kao da je vetar podiže. Pevaju na starogrčkom. Odvajkada je to tako. Nepunih deset vekova ovde, u Vatopedu. Samo pre dva-tri dana putovao sam automobilom, gledao televiziju, čitao o obaranju južnokorejskog aviona, gledao mlade Grkinje, brinuo se šta će uraditi niški „Radnički", a sada, ovde, nekim vremeplovom prenesen, prisustvujem zbivanju iz srednjeg veka, u manastiru koji je na Svetoj Gori drugi u rangu, posle Velike Lavre.

Poje monasi, sundaju crne mantije, belasaju lica i prsti njihovi na slabašnoj žutoj svetlosti sveća i kandila, iz kojih se rasprostire ljut dim koji štipa nozdrve.

Napolju se razdanjuje.

Putujemo dalje, prema Hilandaru.

Kestenje, popadalo po stazi, ima ukus lešnika, samo što malo skuplja usta: doručak koji je pripremila priroda.

Dva-tri sata hoda i ukazuje se Esfigmen, manastir podignut u desetom veku, uz samu obalu mora. Stazom, kakva se slika kada se dočaravaju biblijski prizori, nailazi, sitnim laganim hodom, visok monah lica belog kao kreč, kao smrt. Gleda ispred sebe i vrti brojanicu. Ni po čemu ne može da se nasluti da zapaža ljude koji prolaze pored njega. Prđe i ode. U dvorištu manastira česma, kod česme argat čuči, koštunjav i zapušten, perorezom ljušti kesten i jede. Ljuta sirotinja. Traži cigaretu. Umivamo se, pijemo vodu, pušimo i ćutimo. Iz manastirskih vrata izbijaju tri Nemca, s rančevima, prati ih neugledan, sitan monah u rizi od rita.

Njih ispraća, nas poziva.