Veče na ulici

Tek kada padne mrak, hiljade ljudi se podižu, izlaze iz svojih ili ko zna čijih zgrada, mile ulicama, pune bistroe, restorane, bioskope, pozorišta, počinju da, kako bi to oni rekli, žive. Mnogi tada rade, ali i oni za koje se nikada pouzdano ne može da utvrdi šta im je posao.

Svetla velegrada ne osvetljavaju grad. Ona samo hoće da zakite noć, da joj budu dijadema u kosi, prskalica na novogodišnjoj jelki. Ona koketno trepću, mame, obaveštavaju, znaju šta hoće.

Svi tu znaju šta hoće.

Pored desetina stolova svakog od bezbrojnih kafea, bistroa, na trotoarima bulevara, sviraju, pevaju mladići, devojke, starci, babe, Amerikanci, Azijati, Francuzi... Sviraju, pevaju i - poturaju šešire. Skupljaju pare. Ako, ugodnije je građaninu kada vidi raspevanu tu vojsku prosjaka i građanin tu ugodnost plaća. Čovek koji peva iz čista mira, pa ni ludaka ni pijanduru - nisam video bez šešira.

Svi znaju šta hoće i svi isto hoće.

Svaki slikar ili čovek koji donekle ume da barata raznobojnim kredama, pre nego što počne da slika na trotoaru, napiše tekst: ja sam taj i taj, iz te i te zemlje, novac mi je potreban da bih nastavio put... Pored toga sočinenija postavi sveću ili fenjer, sedne i čeka. Upoznao sam tako čoveka koji godinama ispisuje takvu rečenicu i nikada nikud nije otputovao.

Crnci prodaju slonove i ostalo zverinje od materijala koji liči na slonovu kost, neke čegrtaljke, svakojake kerefeke... U jednoj kafanici gde sedoh da se odmorim, videh čoveka zanetog u pivo i vrevu, kako od svakog takvog prodavca kupuje po dve-tri stvarčice i sve to ređa po stolu, taj Amerikanac u Parizu. Pored njega, za drugim stolom, baba i deda u boemskom ruhu, ljube se i drže za ruke, kao za slamke. Pored njih prolazi devojčica, mrtva pijana, zaobilazi ih pa pravo za šank. Za šankom je jevtinije piće. Malo dalje, na trotoaru, neki mladić leži na ekserima. Nije fakir, ali je naučio da živi od ležanja.

Hodam dalje ovim Vavilonom: srećem prodavce južnoameričkih svirala, gutače plamena, virtuoze na okarini, srećem neko pleme putnika ulogoreno na trotoaru, na putu ka Indiji ili samo susednoj ulici, zveckaju novčići, melje, zuji, uzdiše ulica na kojoj, na nekoliko dasaka koje binu znače, neka mladalačka i putujuća grupica glumaca izvodi srednjovekovni komad. Uklapa se taj komad u svu ovu dramu koja se odigrava na pariskim ulicama, pri kraju ovog veka i još koječega. Gluvonema devojka okrečenog lica, s nacrtanim obrvama, usnama i nosem, kako se to obično sa klovnovima radi, u fraku, izvodi pantomimičarsku tačku. Neprestano ponavlja iste pokrete: kao da upravlja volanom, a potom povlači vodu u nužniku. Ona ima tužnu masku, a ni poruka njenog kazivanja nije zabavna. Zato je brzo prolaze, ne ostavljajući joj ni pare.

U kafeu „Flora", na Bulevaru Sen Žermen opet sam za stolom na ulici. „Božole" je tu skuplji nego igde, ali „... ovde je dolazila Žilijet Greko, Sartr dok je bio zdrav, tu dolazi Alen Delon..." priča Francuskinja koja je upravo tog dana, bez tragičnih posledica ostavila muža u Briselu, u stanu u kojem su živeli tek tri meseca. Nisu vadili noževe jedno na drugo, nisu leteli tanjiri, mala je jednostavno sela u voz i došla na Bulevar Sen Žermen, gde nikog ničija sudbina ne zanima, da prošeta. Pored nas prolazi mladić pronoseći više od dva metra dugačak poster na kojem je naslikan Vladimir Iljič Lenjin, uz njega je i cena, studenti iz Nikaragve prodaju svoj list, Amerikanci, na svom jeziku, „Metro", pa produže... Pojavi se tada jedna Lucija sa gitarom, upade u taj prostor kao plavi vetar, sa čudesnim glasom koji za tren okupi svetinu koja prolazi tuda i retko šta može da je zaustavi. Lebdi oko stolova, uvija se i penje sopstvenim glasom, gitaru, kao pušku, uperi čas u ljude čas u nebo, prava joj vatra u očima, opčinila ljude svikle na svakojaka čuda. A dotle, jedna neugledna, debela baba sede, neočešljane kose, s malom harmonikom u rukama, mučila se da, gnjaveći taj instrument, zaradi franak-dva. Ta žena koja je očigledno, nekada bila lepa, gledala je u ovo stvorenje kao opčinjena, zatečena nespremna, pa se trgla i žestoko nastavila da razvlači harmoniku. Na nju, međutim, niko nije obraćao pažnju. Ta žena ne želi da veruje u ono što zna, što vidi, ona se očajnički bori, pa se doseti: poče da, iz sve snage, kukuriče! To izazva opšti smeh. Plava lepotica (pronese se glas da je Amerikanka), prestade da svira i peva za trenutak, da bi se nasmejala, pokazala da se ne ljuti na babu. Pa zapeva iz sve snage, ponovo, podiže nas glasom sa sedišta, igrajući se kao vetar sa lišćem. Baba tada žestoko, ljutito, bez prekida očajnički nastavi da kukuriče, kokodače, od stola do stola, od uha do uha, hoće da pokaže da je i ona tu. Amerikanka opet prekinu pesmu i - poče takođe da kukuriče. Nema samilosti čak ni prema davno pobeđenoj babi: ona mlada, lepa, muzikalna, ceo svet pred njom, uništava konkurenciju čak i ako joj to nije. Ona pokazuje da ume i to što baba ume, ali baba ne ume ono što ona zna. Potpuno poražena, s pruženom šakom, od stola do stola, baba je napustila baštu kafea „Flora", bez franka u ruci. Plava čarobnica je brzo tu sliku izbrisala iz našeg sećanja. Otpevala je još dve pesme, niko sa nje nije skidao pogled, i tada otvorila kesu od jelenske kože oko vrata. Novac se tu bez prekida slivao. Jedan mladić do mog stola, onemogućen kao zec u susretu sa jakim farovima automobila, začaran lepom vešticom, pruži joj kocku šećera umesto franka. Ona mehanički uze ponuđeno, ali kada je videla šta joj je u ruci, poslovno-hladno reče da ne voli šećer.

- Ja pevam za novac - dodade suvo Amerikanka.

Onaj mladić izgledao je kao čovek koji je kažnjen, po kratkom postupku. Izvadio je deset franaka i pružio lepotici. Dao joj je tu hartiju gestom koji je podsećao na šamar, a ona ju je primila kao kocku šećera.