Prozori, prozori, obmane

To je delo genijalnog deteta. Ono je privlačno, jer izgleda nedovršeno. Kao da svako od hiljadu ljudi koji je pohode, može da mu doda ili oduzme nešto. Tu se i prvi put dolazi ne osećajući strahopoštovanje, već prijatnost. To nije strogi muzej, nadmena građevina koja svakom daje na znanje da je večna, neponovljiva, namenjena džinovima ili bogovima (jer su im ulazi, prostorije, ogromni pa je čovek tu sitan) već igračka od šarenih cevi koju začas možeš da razmontiraš, odšrafiš i preneseš na drugo mesto ne plašeći se da će neko zbog toga da se naljuti.

Ona zapravo liči na čoveka po lepoti, nedovršenosti, prolaznosti, na nestvaran i nerazumljiv svemirski brod koji se tu spustio sa druge planete, na šalu, na cvet od pleha izrastao na ulici, na rečenicu: ovom gradu je nedostajala samo još ta ludorija.

Tako izgleda spolja, a ovoga puta nećemo u nju zalaziti. Prići ću joj polako, bez žurbe, s pažnjom koju zaslužuje, gledajući okupljene oko ove Parižanke. Stvari i ljudi koji joj pripadaju, deo su njene arhitekture, pa tako žive zajedno, u haosu i skladu.

Tu odmah do Bobura, na nekoliko metara, nalazi se cirkuska šatra.

Cirkus. Postavim tu šatru, u mašti, na Slaviji, na Terazije, na Trg Republike. Ne valja. Možda bi moglo? Ovde taj cirkus drema na suncu, ćuti. On dolazi na red kasnije. Sada, malo dalje, na tom istom trgu ispred Bobura, dugokos momak s trakom vezanom oko glave, oko čela, hoće da guta žilete. U krugu, prekrštenih nogu, sede devojčice došle iz Holandije, iz Engleske, tate im nose akt-tašne i elegantna odela šivena kod ekskluzivnih krojača, mame imaju kuvarice koje treba promeniti - dosadni su - ovaj momak je drugačiji. On, pokazalo se kasnije, ne ume da guta žilete, ali ume da skupi novac od publike, da se ljubazno izvini, nije važno, bili smo u Parizu, sedeli smo drugačije nego kod kuće, obmana ima drugačiju boju i miris, pristajemo na nju, izbora zasad nema.

Do njih, još jedno ostrvo ljudi, u sredini dva bradata, visoka, žuta Čehoslovaka pevaju američke protestne pesme, da bi dobili francuske franke, da bi se uputili u Indiju. Nije važno, idemo dalje, a Bobur i onaj cirkus su tu, kao kulise na pozornici. Vidim, prolazi Režis Debre, novinar, prijatelj Če Gevare, neki istočnjaci udaraju u bubanj i igraju svoju igru, policajac, učini se sporedna uloga na pozornici, lenjo šeta, neki studenti dele letke trudeći se da izgledaju kao pobunjenici dok se dvojica izbezumljenih turista, raširenih zenica, potpisuju na njihovom zahtevu, protestu, svejedno šta je to, oni ne znaju, ali prihvataju igru, neće da se razlikuju od sve te različitosti, oni su već u cirkusu, gledaoci i učesnici, svedoci i saučesnici, za trenutak deo Pariza.

I opet malo dalje, tu nadomak scene Ulica Kinkampua, dugačka, stara zgrada. Ona ima mnogo prozora i dva - lažna. Naslikao ih je Fabio Rijeti, pre dve godine. Prozori su isti kao i pravi, čak je na jednom i silueta žene, pa ne mogu da se razlikuju.

Lažni i pravi prozori, lažne i prave siluete,na suncu cirkus, Bobur, učini se čitav život, pravi ili...

U tu čudnu zgradu, igračku, brod, plehani cvet, kulisu predstave koju smo videli - ili pozornicu neke druge drame, ovoga puta nisam ušao.

Možda ju je samo neki slikar izmislio.