Policajac i klarinetista
Sa Novog mosta, najstarijeg od svih mostova na Seni, leti mek, tužan zvuk klarineta, u to predvečerje, spusti se do prljavo-zelene vode, pa se oklizne i usporeno rasprsne po kejovima, lako dodirne zidove Bogorodičine crkve.
U njoj se, baš tada, u prisustvu predsednika Republike Francuske, održava misa povodom smrti pape Pavla VI.
Na opustelom mostu, tu nadomak istorijskog događaja, visok, bradat mladić svira „Stranca u noći".
Ispred ogromnih vrata katedrale stotine ljudi stoje i gledaju u njih sa osećanjem blaženstva što su baš tada, tu.
Mostom mine jedan, pa drugi par zaljubljenih (tako bar izgledaju), jedna pa druga metalna para zvecnu na kutiju za instrument, pored sviračevih nogu.
I niko više da naiđe.
Mladić, svejedno, svira, tom kamenom mostu, tom obećanom gradu, toj vodi, i kao da je on ta muzika, taj stranac u noći koji se prikrada nad Parizom. Kao da ga se ne tiče istorija kojoj prisustvuje svetina, stopalom udara takt, po kamenu, četiri veka nad vodom. Sve je tu staro, samo on mlad, sve veliko i slavno, pa i muzika koju svira, samo on mali i neznan.
Naiđoše tada policajci u vozilu s prozorima žicom ispletenim.
U svom blagom letu oko katedrale zastadoše kod mladića, stvorenja što svira.
Stadoše pored njega.
On skide klarinet sa usana.
Policajci mu nešto rekoše, ne čuju se glasovi, vide se palice. Izdaleka, kakva sličnost: palica i klarinet, policajac i klarinetista.
Mladić se saže, uze ona dva novčića, spakova klarinet i polako nestade, taj stranac u noći koja se prikrada nad Parizom.
Sutradan, u novinama, čitao sam o misi u katedrali.
O klarinetisti nije bilo ni reči.
