U kandžama duda

Slika kafanaskom gostu omogućuje da se u prenosnom smislu poistoveti s prikazanijem: i on je (kafanski gost) ranjenik kojeg krčmarica mlada poji, odnosno vida, u skladu sa pesmom: Evo idem iz kafane, lečio sam srcu rane. Današnji Srbi potvrđuju da su dostojni potomci junačkog soja.

Kroz natkrivenu kafansku baštu protiče Petnički potok, ili Banja (uvire stotinak metara dalje, u Kolubaru), preko kojeg je postavljen patos tako da su nad samom vodom četiri stola. Uz blagougodan žubor, u hladovini, natkriljeni brdima Bela stena i Pejića strana, prijatno je sedeti, ali nama valja putovati. Ipak, prilika je da posrčemo po riblju čorbicu, kad smo već na ušću dveju reka.

- Ne držimo, - kaže Dragica, krčmarica mlada preko ramena, dok žustro pere čaše. – Od hrane, samo jagnjetina.

Mada znamo da je naš narod pošten, posebno Valjevci, strepimo da li ćemo, uz strmu obalu privezan, zateći čamac i sve stvari.

Ljuljuškamo se na mekoj vodi, klizimo, pa veslamo. Sunce upeklo, kvasimo se ili izvrnemo iz čamca kad je dublja voda, da se osvežimo.

Ovde je ceo svet. Ne znamo šta se zbiva u Iraku, na berzi, skupštinama, konferencijama za štampu, pijacama, saobraćanicama...

Kod mosta koji vodi za Divce, odnosno Mionicu, čeka nas Zoran s kesom pečenja i litrom rakije, sa slave. Upoznajemo se, nagnemo po jednu, pa nastavljamo s namerom da na vreme izaberemo zgodan bivak za noć koja se približava.

Tako se ukotvismo uz šljunkovit sprud, potpalismo vatricu uz koju Ljubiša očas postavi sušilo: dve motke uspravno, jedna popreko, pa je književno veče moglo da počne.

Sve ovo vratilo mi se kao sećanje na protekli dan dok sam drhturio na šljunku, nepokriven, čekajući da nas ogreje sunce ili se bar vreće i šator osuše. Ali, pre sunca ogrejala nas je jutarnja vatra i na njoj zagrejano pečenje koje je imalo ukus roštilja.

Pijemo kafu, pričamo. Razgovor bez žurbe, u tišini kojom protiče voda. Sve je u skladu, ništa ne nedostaje.

Propitujem Zorana. Ispostavi se da je odrastao (pet-šest godina) u nekoj afričkoj zemlji, gde mu je otac bio diplomata, posle sa babom učiteljicom kod koje je, nezavisno od škole, morao kod kuće imati tri časa: domaćinstvo, francuski i... zaboravih šta treće. Možda muzičko... na časovima domaćinstva obučio se za kuvanje. Baba je bila stroga. Ako ne pojede ono što je izneto za ručak, ostaje u frižideru za večeru. Ako ni tad ne pojede, za doručak. Tako je naučio da ne bude razmažen. U osnovnoj školi bio je vukovac, u srednjim školama sve petice. Zapazili ste da je srednja škola navedena u množini? To s toga što ih je menjao nekoliko, zavisno od interesovanja: gimnazija, hemijska, mašinska.... a nijednu nije završio. Ako ga u nekom trenutku zanima nešto iz fizike, on ode na fakultet, pa tamo odsluša. Posle ga zanima više iz... A čim je leto, uhvati ga da stopom ode na more, pa ode. Nije vezan samo za plovila, kao Draguca. Najviše voli da putuje pešice. Ranac na leđa, put pod noge. U međuvrenu se oženio, ima dvoje dece, taštu, zeta, puna kuća. Taštu hvali ovako: Bivša pevačica, gospođa žena, zna samo jaja da uprži. Ipak, sebe smatra slobodnim čovekom. Kad žena vidi da je spakovao ranac, ne pita ništa. Zna da ga je u'vatilo.

Ljubiša sumnjičavo otpuhuje dim niške drine.

Skoro će deset, stvari još vlažne. Trebalo je poneti crne, plastične kese za smeće, pa ih u njima zaštititi. Sada je kasno.

Nije, kažem.

Sa vode savremenim bežičnim sokoćalom pošaljem poziv Milutinu Nenadoviću iz Virovca (opština Mionica), da pitam ima li u Slovcu gde kesa. Kad, on u Novom Beogradu. Ne znam, veli, ima li ih u Slovcu, ali kupiću u Beogradu, donosim na reku. Ama kako, gde, otkud ti znaš gde ćemo biti? Ne brini, veli, i prekida vezu.

Poznajem Milutina poodavno, pa mi nije sasvim čudno da će održati obećanje, mada ... Posada čula razgovor, ćute. K'o vele: Svašta! Nema od tog ništa. Ćutim i ja.

Veslamo, kobeljamo se iz plićaka, izbegavamo virove, ali ne može uvek: zanese nas pod bagrem koji me sčepa oštrim kandžama, mada sam polegao – uroniše bodlje u butine. Ljubiša, nevešt čamdžija, odveslava da nas izvuče pre no što sam isčupao trnje. Kukam, junak, jadi moji, izađasmo, ko ovako, ko onako.

Svi se smeju, ja ponajmanje, plovimo. Dragiša podučava Ljubišu veslanju:

- Slušaj mene, radi kako 'oćeš!

Čujem traktor odnekuda, s jedne strane reke, autobus s druge, odozgo bruji avion, u susret, vodom, prilazi nam reno četiri, malo posle i šporet smederevac, pa kanta neka, plastična.

Puna je Kolubara otpada. Kao da je dobrodušna ala koja progutati može sve što ljudi odbace.

Već je podne, kad se prikučismo veselinovačkom mostu (levo je Mlađevo) s kojeg neko viče: Milutin! Pod miškom mu kese.

Baci ih, pozdravi nas, i ode. Ćutim, mada pun sebe, ćute i ostali.

Kod mosta u Slovcu uliva se Toplica, potok koji izvire u Banji Vrujci. Zgodno za pecanje.

- Nema ništa, - kaže Draško Panić (40), naslonjen na kolena, nagnut nad udilo.

Celim smo putem, od juče, viđali ribolovce, ali ovom priđosmo, jer smo pristali zarad prodavnice u Slovcu.

- Znate li vi ljudi da sam ja pao iz fiskulture u sedmom razredu i išao na popravni?! – zabrunda ljudina, ni pet ni šest, kao da naglas nastvlja priču koja mu se javila iz sećanja dok je buljio u mutnu vodu. – Učio nas da igramo kolo uz pesmu Kolo vodi Vasa, ala se talasa... A ja nikako nisam umeo, ni korak. On mene onda ovde iza uva u'vati za dlačice, skoro me podiže. Smrači mi se pred očima pa mu zavalim šamarčinu, a on meni kečinu u dnevnik, ovoliku!

Hteli smo da obnovimo zalihe, ali u obližnjoj kafani Kolubarski raj nemaju vodu za piće. Bunarska je nezdrava. Nema vode ni u raju? Dok pijemo ono čega u kafanama uvek ima, hladno, pa penušavo, javlja se opet Radio Valjevo, ovoga puta Ljiljana Kecojević: direktno uključenje u program. Jer svekoliko slušalaštvo, valjda, cupka od nestrpljenja da sazna šta je s nama.

Prodavnica je preko puta kafane, a iza tezge stoji užurbano dete bistrih očiju, hitro poslužuje, kuca u kasu, dodaje, objašnjava... Da l' je dete, ili su mađije, il' me sunčanica bacila u Liliput?

Za budućnost Dalibora Beševića (12) ne treba brinuti. Odličan je đak, a u očevoj trgovini snalazi se kao riba u vodi. Za 15-20 godina eto njega kao vlasnika lanaca kojekakvih trgovina u nekoj drugačijoj Srbiji, prorekoh, mada mu u dlan nisam gledao.

- Kolo vodi Vasa.... – viknu Draguca i otisnu čamac od obale.