Stradanje Jevremovo

Kolubara, dan treći.

Lepo smo odspavali tamo negde iza Slovca, založili po sardinu, sunce ogrejalo, pa zaplovili. Sunce ogrejalo, rekoh, prhne po koja siva čaplja, maleni vodomar, il jato pataka, praćakne se krkuša, trepere jata vilinih konjica, vijuga belouška s glavom iznad vode, nigde otpadaka... lepota, brate, na ivici kiča. Odmah znam da će nešto sve da pokvari.

Ukaza se razdelnica Kolubare: kojem li se toku valja prikloniti? Pravo ispred nabacane gomile stenja, načinjena brana, levi krak prohodan.

- Tako sam se ja zeznuo prošli put, kaže Draguca - krenuo levo. Posle pet kilometara uvidim da sam ušao u jaz, pa pravo u vodenicu u Nepričavi. Jedva sam izmolio traktor da nas vrate na pravi put.

Prebacismo nekako čamac preko oštrih i klizavih stena, pa pošto smo prošli bez gubitaka u ljudstvu i stvarima, nastavismo plovidbu, a Draguca priču o nastanku vodenice u Nepričavi koju je kasnijih dana doznao od Dušana Ilića, vlasnika pekare u Slovcu.

Pa kaže:

Negde oko 1850, nađe se nekim poslom Jevrem Ilić seljak iz Nepričave kraj Kolubare, u gradu Beogradu, u kraju dorćolskom, kraj reke Dunav pa krene da baza, razgleduje i zagleda šta se dešava u varoši. Ispod Kalemegdana, pa malo desno, prodaju se neki magacini soli, na doboš. Hoće i on da učestvuje. Stane da ga zagleduje i procenjuje okupljena gospoda. Seljak, s opancima, u odelu od abe, o ramenu torbica-tkanica, na glavi šubara. Može - što da ne može, kažu mu! U nadmetanju najviše ponudi, pa mu na kraju svi čestitaju kao novom vlasniku.

Skine Jevrem torbicu s ramena pa počne da broji dukate, ali ih nema dovoljno. Šta sad!? Ništa! Magacini su njegovi, pobedio je, neka ostavi to što ima kao kaparu pa posle donese ostalo i stvar završi kako treba i dolikuje. Dobro! Ostavi Jevrem pare i vrati se u Nepričavu da nabavi ostatak, pa nazad za Beograd.

Pomaže Bog! Bog ti pomogao! Ja sam Jevrem Ilić iz Nepričave, doneo sam pare, pa da ovo završimo k'o ljudi i kako valja. Kakve pare!? Stane gospoda gospodski da se čudi, prevrće očima, mrda brkovima. Pa kupio sam ove magacine, dao kaparu! Od koga si, bre, kupio? Kome si more dao kaparu?

Jevrem, zgranut, pred njima hrupi u onu istu kancelariju gde se dogovarao i cenjkao, kad u njoj sedi neki drugi gospodin koji,naravno, pojma nema. Razumeo Jevrem priču (dobra priča se i razume tek na kraju), okrene dorćolcima leđa i vrati se u svoje rodno i grobno selo Nepričavu da neke stvari istera do kraja sa sobom, kad već ne ume sa svetom.

Ne pomeri Jevrem ni pameću ni snagom, već ščepa alat i sam samcijat prokopa pet kilometara jaza za vodenicu od Kolubare do zgodnog mesta na svom imanju. Danas je drži Jevremov čukununuk Dušan Ilić s polovinom poredovničkog vlasništva, dok drugu polovinu poseduju desetorica...

- Desni, desni zaveslaj jako dva puta! Doooobro! – viče Zoran izvlačeći nas iz vira koji bi nas gurnuo opet u bagrem.

- Kolo vodi Vasa! – viče pobednički Ljubiša, ma šta to značilo.

Kolubara menja tok, menjaju ga i ljudi, a menja se i bilje oko nje. Nekada, kaže Zoran, nije bilo bagrenja uz reku. A koprive, čuvene kolubarske, bile su visoke tri metra.

- Ih, tri metra?! – sumnjičavo mrmlja Ljubiša otpuhujići dim niške drine bez filtera.

Prolazimo pored jedne, dve, tri rečne ade, svaka lepša od prethodne. Ubilo se za robinzone, samo da se malo očisti granje i trnje oko starostavnog drveća. Nedirnuta priroda.

Na sprudu s desne strane, u daljini, ugledasmo dve devojke. Redak prizor. Pošto su i one nas ugledale, utekoše u žbunje, valjda da se obuku. Nisu morale.

Pojavi se potom jedna, žgoljava. Malo kasnije i druga, rasna kolubarka. Prva neće ni da razgovara ni da se slika, dok druga nema ništa protiv. Druga je Sanela Ranković (18), iz Jabučja, upravo završila ugostiteljsku. Ovde, u Rubrebrezi (Lajkovac) je u gostima kod drugarice.

- Ovo vam je plaža?

- Ma jok. Mi tu 'nako... A kad će biti slike?

- Evo ga Srećko... – promrsi žgoljava.

Pogledam, neki momak gazi preko Kolubare. Srećko Simić (30) iz Rubrebreze, dolazi po dogovoru. I on 'nako. Sneška se šeretski, seda između njih dve.

Odgovara kratko, sažeto, uz isti osmeh, šaljivo:

- Radim na železnici. Kradem, varam, i tako to....

Setih se da sam poslednjih godina često od mladića, kad ih pitam šta rade, slušao to: kradem, varam... Uz osmeh koji je kazivao da se šale, ali ne sasvim. To im je kao neki ovovremni štos, da se prave važni nečim što negda nije bilo za diku.

Nepun kilometar dalje, čovečija glva viri iz vode, pa nestane, noge se praćaknu. Pomislim das hvata ribu rukama, što je ovde dosta čest sport, mada zabranjen. Gotovo smo ga prošli, kad on viknu:

- Momci, 'oćete da svratite na kafu i rakiju?!

Dok dlanom o dlan, već smo marširili za Milivojem Simićem zvanim Ćira (43), u koloni po jedan uskom stazom uz strmu obalu, ka njegovoj daščari ispred koje se beleo smederevac. Kuća mu je pola kilometra dalje, a ovde mu je bašta i plaža, tu provodi slobodne sate i dane. Ponekad sa ženom i decom, ponekad s društvom, ili sam.

- Volim, - veli – da ugostim.

Ćira je železnički pregledač. To je onaj čika što čekićem kuca u točkove.

Dobrodušan čovek iznese satljik s rakijom (toliko je samo i imao), otrča u baštu i nabra gomilu paradajza, paprike, napravi salatu i spakova nam i da ponesemo. Onda podloži šporet i isprži jedina četiri jaja, a pošto je čuo da nam je ponestalo hleba, dade nam svoj.

- Izvinite, od juče je, nije taz... Ma jok, nije problem za mene, tu mi je kuća... Šta čoveku više treba od ovoga?  Nikakvo me bogatstvo ne bi učinilo srećnijim. Imam sve što čoveku treba. Ne, niko ne čuva baštu. Ma kakvi! Nikad niko ništa nije ukrao. A i da uzme, nek uzme ko god hoće, ako mu treba za jelo. Ima za sve... Imam druga s posla, Miloša Ciparu. Dole, na kilometar-dva nizvodno, doterao čovek stari vagon uz obalu i uredio ga kao kuću. Rasčistio obalu, ukopao stepenice, prilaz za čamac, pa je stalno tamo, čim ne radi. Ni on ni ja ne bismo išli na more, da nam platiš...

- A šta si tamo u vodi radio?

- Rasčišćavao panjeve koje je donela voda. Da bude bezbedno za kupanje.

Dok smo se otiskivali, Ćira je, mašući, doviknuo:

- Kad god prolazite, obavezno svratite!