Crni Mobi Dik

Maštamo kako bi ko organizovao život na pustom ostrvu, zaigravamo se i praskamo u smeh.

Na Kolubari nema, kao na putevima, oznaka koje je mesto pred vama ili čiji ste atar napustili. Da nije pecaroša, često ne bismo znali gde smo.

Već bi trebalo da se ukaže velika kamena brana po celoj širini reke, odakle se odvaja jaz za čuvenu lajkovačku Jolića vodenicu. Tu bi opet trebalo da napustimo čamac, povadimo stvari i prenesemo ih oko petsto metara iza brane, pa posle i čamac koji je, uzgred budi rečeno počeo ozbiljno da propušta vodu jer ga je verovatno poderala oštra stena.

Zubatog i kao nož špicastog kamenja u vodi ima mnogo, jer ih lome ogromni bageri koji iz Kolubare vade pesak. Nekada, kada se vadio lopatama, nije se vidno narušavao prirodni tok, niti je toliko bilo muljevitovog dna. Vremenom, čovek je postao sve nezasitiji. Kao grabljivica, ogromnim gvozdenim šakama zahvatao je sve više i više peska koji se prodaje za sve više i više građenih kuća, stambenih naselja, gradova.

Kolubara više ne može da napravi toliko peska koliko, sve više i više, treba čoveku za betoniranje, udaranje prve, druge, treće ploče, cokle, naziđivanje, doziđivanje, armiranje, malterisanje... Umorna je Kolubara od čoveka koji joj bezobzirno narušava sklad, pa tako i samome sebi.

Iz Kolubare se vadi riba (neumereno, metlicama, mrežama, rukama, eksplozivom...), pesak, uzima voda za zalivanje, u njoj se kupaju ljudi i peru kola, konji, psi, u nju se bacaju sve vrste otpada, ulivaju kanalizacije... Prastara, ćutljiva reka sve trpi i gotovo naočigled umire. Ali, o tome nešto kasnije.

Sada smo pred branom, i već smo izašli na obalu. Vodenica radi punom parom, a oko nje je mnogo kupača. Brčkaju se u reci a povremeno dolaze pod vitla, gde ih jaki mlazevi vode masiraju pa izlaze srećni i preporođeni.

- Ovo je bolje nego pet seksa! – kaže plavuša koja je upravo iskočila ispod vitla.

Podigoh neodređeno obrve, ali ništa ne rekoh.

Dobrivoje Ćingerlić zvani Boba, po školi učitelj, po zanimanju političar, u penziji, Slovenac koji se davno polajkovčio, samo se smeška, kao i njegov ispisnik, Stanimir Radovanović – Mika, bivši fudbaler Železničara i mnogih drugih klubova.

Pošto sam ovde, je l'te, službeno, usredsređujem se na razgovor s ljudima, dok preostali deo posade čamca tegli stvari. Ne kažu ništa ali znam šta misle. Zato ulazim u vodenicu, da im se izgubim iz vidokruga.

U njoj sam prespavao dve noći pre, otprilike, pet-šest godina, kada je vodeničar bio sada pokojni Živan Ostojić iz Strmova. Sećam se ovog huka vodene sile ispod debelog vodeničinog patosa između kojeg se, na sastavcima, provlačio i pirkao vetrić dospeo s druge obale, iz mraka dalekih, hladnih vrbaka. Klizio mi je niz obraze, pa protumara po tmini, provuče se kroz pukotine drvenih zidova i nastavi ko zna gde.

Vodeničar je sada Dragan Živković (48) zvani Repa, crnomanjast čovek nekada možda i lepog lica. Kada bi se, zapravo, obrijao, očešljao, obukao čistu odeću i dobro otreznio, i sada bi nekoj ženi mogao biti privlačan. Jedino... jedino što ne bi mogao popraviti, to je noga preko koje mu još kao dečaku od nekoliko godina prešao voz.

- Znaš li onu pesmu Ide Mile lajkovačkom prugom? Znaš. E, pa eto, on išao prugom, a mene voz pregazio. Evo, vidi...

Podiže nogavicu. Zatvorim oči pred prizorom i vidim dete kako vrišti, krvavo, i roditelje kako ga nose i previjaju čaršavima, s nečim što se našlo, jer do lekara nemaju sa čim otići, ili ga nije bilo. Vidim, zapravo, da se noga mogla staviti između dve letve i ispraviti, a ne da ovako zaraste, ukrivo. I vidim kako raste kljakavo i ne može da igra lopte, i ne može da pobegne ni od koga i kako mu se deca rugaju i kako, sam, noću, plače.

- Dođi ovamo, - zapovedi.

Odvede me u sobicu gde je stočić s dve stolice, pored jednog zida šporet, pored drugog gvozdeni krevet prekriven vojničkim ćebetom.

- Sedi. Pivo ili rakiju?

- Može.

- Ovde ti je red da onaj ko prvi put dođe donese dve kile rakije. Sledeći put da znaš a ja ću skuvati pasulj kakav nikad nisi jeo, i proju...

Onda skoči i zatvori vrata između vodenice i sobice.

- A sad? Čuješ? Ne čuje se buka. Ja tako zatvorim noću, legnem, pustim tranzistor i slušam. Mnogo lepo.

- Da, mnogo lepo, - kažem. – Nego, moram da idem. Da pomognem prijateljima...

- Ma kakvi prijatelji! Ja sam ceo život radio u preduzeću, bio sam osnivač, pa su mi dali otkaz posle 19 godina i 11 meseci. Nisu mi dopustili još mesec dana, da napunim dvadeset jer bih onda imao neka prava, a nisu mi dali ni jednu akciju. Zato ću ih tužim.

- Koji si posao radio?

- Sve sam radio. I odbacilo me. Neka ih...

Lice mu pocrni još više a crvene oči zavodeniše.

- Znaš li da znam sve sastavke vodeničnog vitla, - rekoh kobejagi veselo i izrecitovah:

Mrtvica, dva klina, ruda, bronza u rudi, kobila, žljeb, hlebara, lotre, ustava, ustanac, vreteno, u vretenu preslica, kolo, klinovi, paprica, dojni kamen, u njega ugrađeno toce, gornji kamen sa grotlom, oklisnjača, koš, čeketalo, zvono, kopanja, držač kopanje, ključanica, mučnjak, pop, velika poluga, klupa, mala poluga, kupac i porcije.

Dragan Živković Repa me kiselo i ispod oka, nepoverljivo gledao, pa će:

- Ajde pokaži mi kobilu.

- Ne znam da pokažem...

- Ne znaš ti ništa!

Skoči, otvori vrata i odgega u mlin.

Stvari su, vidim, prenete. Meni, kao, krivo što nisam pomagao. Ostao još čamac, prevrnut da se ocedi. Po njegovom telu bezbroj zakrpa i ožiljaka. Kao neki crni Mobi Dik, bolan, leži na travi, a Ljubiša podučava neku decu da skaču na glavu. Skakanje na glavu je njegova velika ljubav i opsednutost. Stilovi: lasta, zgrčka i prelom.

Preneli smo čamac i kad smo hteli da ga zakrpimo uvidesmo da je lepak iscureo, a ono malo što je ostalo, ovlažilo. Nemamo turpiju za gumu. A nemamo ni izbora. Ljubiša otvara perorez i se baca na posao.

Pada sumrak, na plaži ostale još dve devojke.

Valja nam pre mraka zamaći bar nekoliko stotina metara i naći prvo zgodno mesto za logorovanje.

Zagrabismo žustro veslima.

- Kolo vodi Vasa! – viknu Ljubiša orno.

- Slušaj mene, radi kako 'oćeš, - odgovara Draguca, ma šta da to znači.