Noć dugih isčekivanja

Budva, 23. aprila

Minule noći Crna Gora gotovo da nije spavala.

Zatekao sam se u Budvi, a već s večeri u kafani “Kod Lale”, kako je Budvani zovu, dok je zvanično, je l’te moliću lepo: caffe bar-restaurant “LIFE”. Za stolom nas je bilo sedmorica-osmorica, s tim što se postava delimično menjala. Neki su dolazili neki odlazili. Tvrdo jezgro sačinjavali su dipisnici Politike i Večernjih novosti (Stako Papović i Savo Gregović) i Vojo Laković iz Savezne uprave carina u pratnji advokata, brata i, rekao bih, jednog prijatelja, takođe bivšeg policajca. Kažem “takođe” jer je Vojo “dvadeset pet godina bio džandar na raznim položajima”, kako je sam nekoliko puta spomenuo. I brat mu je bio policajac, a sada je u penziji.

Policija

Čitaoci bi se mogli prisetiti Voja Lakovića jer je on onaj koji je svojevremeno zaplenio (“vršeći svoju dužnost”) brod sa švercovanim cigaretama i ceo plen predao mornarici, čime se grdno zamerio onima koji su ostali na gubitku. A zna se ko u Crnoj Gori vodi te poslove. Poznat bi čitaocu mogao biti i po tome što je presretnut u kanjonu Morače “od nepoznatih lica” i vrlo profesionalno isprebijan, pa je sedam meseci ležao na VMA.

Vojo je juče došao iz Beograda specijalno da bi glasao. Čekirao je avionsku kartu, a došao kolima, da zavara policiju jer je protiv njega podignuta optužnica (zbog onih cigareta) i mogu ga svakoga trenutka uhapsiti, a naročito bi im to bilo zgodno da je stigao avionom.

Zbog mogućeg hapšenja iz Beograda je poveo svog advokata, Grbovića, a i “momke za obezbeđenje koji su tu negde, okolo”. Što si tih “momaka” tiče, ne znam da li se šalio, ali mi baš i nije bilo smešno kada bi po neko, povremeno, rekao: “Ovde bi hekler lako mogao zapucati kroz prozorsko staklo.”.

Vojo je obučen u crno: crno odelo, košulja, kravata. Na glasanju u Petrovcu pitali su ga za kim je u koroti.

- Za Milom, odgovarao je.

Za slučaj pobede koalicije za Juguslaviju, kolega Savo je smislio pesmu: “Ode Mile lajkovačkom prugom, ode Mile sa još jednim drugom...”. A smislio je pesmu i za slučaj drugačijeg izbornog rezultata, ali je nisam zapamtio.

Već od šest-sedam sati uveče uveliko su se razmenjivali podaci o broju izašlih na izbore, kao i o rezultatima na pojedinim mestima. Rezultati nisu mogli biti tada poznati, ali su pretpostavke, a naročito želje uzimane za činjenice. Javljanja su, naravno, bila posredstvom mobilnih. Za stolom i po džepovima samo su zvrjali, po neki se javljao melodijom, pa je - sveukupno gledano i slušano - u toku bio svojevrstan kakofonični koncert.

Vreme

A možete misliti kako je bilo imajući u vidu da su se umešali i glasovi. Tek po neko i katkad je govorio tiho, a većina se drala u slušalicu počesto istovremeno: Šta, šta kažeš?! Ne čujem! Sedamdeset jedan posto? Dobro, dobro... aha... A đe to? Koje dete? Naše dete? Ma miči mi se ženo, a što ti činiš?! Imam ja većijeh briga sada... A ti to iz Subotice? A ko ti je rekao? ...Čekajte ljudi, tiše malo, ne čujem, na vezi sam sa Republikom Srpskom... Alo, alo, ti si?

U predasima telefoniranja po ko zna koji put ponavljana su predviđanja rezultata, bilo je i šale i ozbiljne priče.

Vreme je odmicalo a Pavle Arsenov Lala, vlasnik kafane, doturao hranu i piće.

Pored šanka je bio televizor pa je povremeno po neko odlazio tamo da čuje šta i ko govori. Budva ima kablovsku televiziju pa mogu da vide i RTS i Pink, BK, sve crnogorske i svetske stanice.

- Zamisli molim te šta oni rade! - setio se Vojo. - Sinoć sam bio u Baru i živ sam svedok da su jednoj babi (reče ime ali nisam zapamtio - prim. S.S.) u jedanaest sati noću odneli kobasicu i salamu!

- Ne razumem... kakve kobasice...

- Ma doneli joj da bi glasala za njih. A baba odbila: Mičite mi to s očiju nesoju jedan. Sad ste me se sjetili.

Pojavi se i sede za sto čovek koji je član izborne komisije. Ima oznaku prikačenu na reveru. Izašao na pauzu. Dve noći, veli, nije spavao.

- Vi bulatovićevci ste učinjeli veliku grešku, - reče mu jedan. Da ste ušli s nama u koaliciju, i vi i komunisti, mi bismo garantovano pobjedili. I ovako ćemo, ali tjesno...

- Što? Mi nijesmo menjali ništa. Mi smo jedini ostali dosledni... Nego, da ti kažem da sam otkrio kako će se tačno znati ko je za koga glasao.

- Kako?

- Svi listići-pozivi se ređaju jedan na drugi po redosledu dolaženja. A onda se uporedi sa brojem glasačkog listića u kutiji...

- Bogumi ti ja to ne razumijem. I ko će tolike stotine hiljada listića upoređivati...

- Neće sve, već samo za one koji su posebno interesantni. Eto tvoj listić na primer.

- Ja sam javno da svi vide.

I tako, razgovor jača, pa jenjava, napolju kiša lije, a sa ozvučenja se (jedva) čuju blagougodne starogradske pesme: zvuci s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, kada se živelo polako i tiho. “Sećaš li se onog sata kad sam tebi oko vrata... Bolujem ja boluješ ti, bolujemo od ljubavi...”.

Prijatelji

S početka ovog veka i hiljadugodišnja ljubav je nekako potisnuta, a zavada zri. Ne govore otac i sin, majka i sin, đed i unuk, zavadiše kumove, i dva oka u glavi - sve zarad politike i manje-više tuđih interesa. Interesa onih koji se od toga obogatiše.

Podeljene su i kafane. Zna se gde sede jedni, gde drugi, gde treći a ima i gde sede neutralni.

Preksinoć su se ovde u jednom kafiću potukla dvojica najboljih prijatelja, zbog politike. (Čujem da su se i pomirili.)

Ali samo da ne bude gore. Samo da neko ne isprovocira ozbiljniju gužvu, da ne počne da se puca.

Jer zlo nema dno.

Dok ga vinska čaša i sedeljka, kao sve prijatno, lepo i ugodno - ima.