Naopako vreme

Nikšić, aprila

Zaputio sam se u Nikšić po kijemetu. Nevreme je stalno pa drugačije uslove nisam mogao čekati. Na put u Crnu Goru poneo sam kupaće gaćice, a bolje da sam skije uprtio. U martu bilo kao da je maj, a evo april se premetnuo u nekakav, na primer, novembar. Ništa kod nas ne može da bude normalno ni po pravilima, već samo naopako.

Ali ima još  duha. Duh se održao, duhu hvala. Inače bi narod poavetao.

Tako u autobusu dvojica razvedravaju tmasti dan šalama, i to na svoj, crnogorski račun. Reklo bi se da su radnici i to siromašni, ali i za to ih baš briga.

Golotinja

Ču li ti šta uradi Milika? A ne ja. A što? Viđeli ga da je na ovu ladnoću izašao go golcat, samo u gaćice i naočare za sunce. Ide niz Cetinje, ko da je normalan. Niko da ga upita što mu je, do jedan. Što ti je Milika, što si se tako nagrdio ako Boga znaš?

Idem, veli on, u preduzeće da primim julsku platu.

Došao neki jado kod Mila da ga moli za posao - počinje drugi priču - a ti znaš da do njega nije mogao doći bez debelih kumovskih veza i preporuka. Od škole ima samo osnovnu. I ovaj mu sad nudi. Da l’ će da se uključi u trgovinu naftom, cigaretama, da l’ će ovo da l’ će ono, sve za velike pare, no onaj kukavac zahvaljuje za ponuđenom, ali odbija. Ne razume se, veli, u te radnje. On bi nešto skromno, obično, za platu od sto-dvesta maraka, tako nešto.

Pa šta bi na primer? - pita ga Milo.

Ma nešto da radim u državnoj službi u administraciji, neki službeničić da budem...

A, to? E to ne može. Za to ti treba fakultet.

U Nikšić sam prispeo oko deset sati.

Pošto sam kupio novine, i ovde nastavih da se raspitujem za mapu Crne Gore, bilo da je turistička, ili auto-karta, tako nešto. U drugim gradovima, pa ni u turističkim agencijama prethodnih gradova nisam je mogao naći. I tako u jednoj teksobnoj privatnoj knjižari preko puta hotela “Onogošt” u Njegoševoj ulici, nađoh jednu. Istina, to je đačka karta otprilike A5 formata, presavijena, no daj šta daš.

Ali, nastao je problem oko plaćanja. Gegrafska karta je stajala tri, a ja sam imao novčanicu od sto maraka. Nema kusura.

Tada sam se prepustio poduhvatu usitnjavanja.

Brzina

Nizao se neuspeh za neuspehom. I u hotelu “Onogošt” i po novinarnicama, kafićima i kafanama, buticima, bakalnicima, sve do kraja podugačke Njegoševe ulice koja se uliva u Trg slobode.

Između deset i dvanaest sati, bar u centralnom delu Nikšića, niko nije još pazario toliko.

U prodavnici u kojoj su osnovne namirnice (hleb, mleko, so, šećer, keks, brašno i tako to) prodavačica se na pitanje nasmeja: Ja toliko ne pazarim ni do mraka!

Probam u jednoj mesari - nema. Probam u drugoj - ima.

I tako kupim geografsku kartu, đačku.

Trg slobode je vrlo prostran, uokviren cvećarama, roštiljnicama, turističkim agencijama, kladionicama, kafanicama, pijacom, a po sredini su novinarnice, kiosci s kojih grmi muzika sa kaseta i ce-de-ova, kao i onih gde se prodaje takozvana brza hrana. (Ništa ovde nisam čuo ni video da je brzo, osim te hrane. A bogme, kad jedu, gledao sam, mada je brza, Nikšićini ni sa njom ne žure.)

Po sredini je i nekakva bina koju su ili sklapali ili rasklapali (nisam utvrdio šta je po sredi), kao i veliki panoi na kojima se prikazuju slogani stranaka. Danas je tu samo jedan ogroman pano koalicije ali neću reći koje jer je danas valjda u toku izborna ćutnja (ili šutnja?) pa da takvim nekim navođenjem slučajno ne preokrenem slobodnu volju birača.

(Nešto kasnije, kada sam napustio Nikšić, pa se preko Podgorice i Cetinja našao u Rafailovićima, u kafani “Tri ribara” za stolom za kojim je između ostalih bio i vlasnik firme koja proizvodi i postavlja predizborne panoe, saznao sam da posluje vrlo dobro. Odlično. Ima posla, pune ruke. I zarade. Pa posle neko da ne kaže da kod nas nema poizvodnje.)

Sa Trga slobode uputih se bočnom, Karađorđevićevom ulicom, bivšom Cara Dušana, kako me je obavestio Milorad Tupanjanin (76). Ostalo mi je nejasano zbog čega je i kada došlo do ovog preimenovanja, jerbo ni jedan ni drugi (Dušan i Crni Đorđe) nisu bili komunisti. Mora da je bilo neko drugo nepodnošenje koje na ovom prostoru nije manjkalo, dokazivanje lojalnosti, privrženosti ovome ili onome, ali to sada više nije ni važno, bar ne toliko koliko onda.

E pa u toj Karđorđevića ulici ima jedna kuća na kojoj u vrhu, pri krovu, piše: “Zadužbina prote Luke Jovićevića sabornoj crkvi Sv. Vasilija Ostroškog i državnoj realnoj gimnaziji u Nikšiću 1929”. To piše po vrhu a po staklima zgrade izlepljene su plakate Bratstva Pravoslavne omladine Svetog Vasilija, između ostalih i jedan na kojoj krupnim slovima stoji: “Ko su velikosrpski nacionalisti i hegemonisti?”

Pored pitanja su reprodukcije slika Svetog Petra Cetinjskog, Njegoša i kralja Nikole Petrovića, sa citatima iskaza dotičnih iz kojih se vidi njihova naklonost, odnosno pripadnost srpstvu. Ironija neka, smešno.

Dok sam razgledao ovu izložbu iz rečene kuće izađe pomenuti Milorad Tupljanin i dok si udario dlanom o dlan nađosmo se u obližnjoj, prijatnoj kafani “Lovćen”.

Tako je sudbina namestila. On je “običan radnik”, ima “srpsku penziju”, nije se ženio i nema dece a po starini je Nikšićanin.

Voli životinje, ima mačke, pa je razmišljao šta bi životinje “da umeju da govore” rekle o nama, ljudima, poput što mi za njih kažemo: zveri.

Lav, veli Milorad, kad se najede, pored njega može da prođe i antilopa i bilo šta, neće je dirati.

A za Crnogorce kaže: Bolje poznaju beli svet, no što im se u kući dešava. I sve drugo no ono od čega se živi. Vazda će imati u kafani da uzvrate piće, ma za hleb u domu nemali.

Siromaštvo

I rekao mi je da nikada nije bio komunista (nisam ga pitao da li je i ne znam da li bi se toga setio da smo se sreli pre dvadesetak godina) te da je bilo loše pod onim sistemom, ali da je sada lošije.

Zašto?

Pa kad su oduzimali ono posle rata imovinu ljudima, oduzeli su, po nešto je po nekome i ostalo, a posle je krenulo nekim tokom i znala su se pravila. Ovo što se danas zove “biznismen” to oduzima bez kraja i nema mu kraja. Bogati su sve bogatiji a siromašni sve siromašniji. Srednjih nema.

A da li je baš tako?

Baš je tako.