Srbi kao belci

Srbin kod kojeg sam došao na nekoliko dana u goste, živi u iznajmljenoj kući s pet spavaćih soba, kuhinjom, trpezarijom, sobom za sedeljke, sobom za gledanje televizije, tri kupatila, radnom sobom i bazenom u prostranom cvetnom vrtu i negovanoj engleskoj travi.

S druge strane bazena je kabina za presvlačenje, tuš i prostorija za pranje, sušenje i peglanje rublja.

U njoj radi Kapingo. (Kada je pre tri godine došao u Harare, ovaj Srbin je, između ostalog, namerio da kupi i mašinu za pranje veša. Kod svojih zemljaka, starosedelaca, počeo je da se raspituje za cenu, kvalitet i marke mašina, da bi se odlučio za neku od njih. Kao po pravilu, svi su mu savetovali da kupi mašinu marke „šonamatik". U redu, rekao je ovaj inženjer. I kada je krenuo u kupovinu njegovi zemljaci su ga uhvatili za ruke i, previjajući se od smeha, rekli mu da su se šalili. Šona su najmnogoljudnije pleme u Zimbabveu, gde je radna snaga veoma jevtina, pa se više isplati umesto mašine, imati sluge.)

Kapingo je Malavijac. Ima ženu i sedmoro dece. Stanuje u kućici (jedna prostorija) iza vešernice. Njihova nastamba se ne vidi iz gazdinog dvorišta, jer bi, u suprotnom, bilo neprijatno.

Kapingov posao je da:

1. počev od sedam sati, uređuje, potkresuje vrt;

2. specijalnom mrežom-hvataljkom iz bazena pokupi sve lišće, trunje koje je noću vetar naneo u bazen;

3. opere sudove i spremi celu kuću;

4. opere, prostre i ispegla rublje;

5. u pauzama, sve do 19 sati, prstima čupka divlju travu koja se uporno poti u negovanoj, engleskoj. (U tome mu pomažu i njegova mnogobrojna deca.)

6. Njegov posao je i sve ono što mu gazda naloži, a u prethodnih pet tačaka nije navedeno, u vremenu od sedam do sedamnaest sati. Subotom radi do podne, a nedeljom ima slobodan dan. Zarađuje mesečno 200-300 zimba-dolara, što je, otprilike, prosečna zimbabveanska plata.

Kada sam se ispavao i, ujutro, sa mojim domaćinima na terasi pored bazena pio kafu, počeo sam da se raspitujem o ovom crncu i njegovoj porodici. Moj domaćin mi je opširno pričao o njima, a na kraju je rekao Kapingu da pozove ženu i decu da bi ih pokazao gostu.

I tada se zbilo ono zbog čega sam započeo ovu priču.

Iza visoke žive ograde, iz prolaza koji meni nije vidljiv, pojavila se žena sa najmlađim detetom u rukama, i sa još troje-četvoro koja su joj se vrzmala oko nogu. S razdaljine od desetak metara, dok su se kretali prema nama, odjednom, osetio sam da mi je ta slika odnekud poznata. Sa filma? Iz knjiga?

Koliko god je glava žene, pa i telo, bilo uspravno, toliko je u tome bilo neke nametnute poniznosti ili pokreta koji su bili naučeni.

Kao da ja nisam bio prvi gost kojem su pokazivani.

Zastali su na oko pet metara ispred nas.

Stajali su kao pred fotoaparatom ili pred puškama.

Moji domaćini i ja smo se oduševljavali lepotom dečice („joj što su slatka..."), pa i žene, dali smo im po nekoliko kolača, i kada smo se zadovoljili predstavom, otpustili smo ih. Tek tada u njima je, učinilo mi se, nestalo neke naviknute zebnje, kao i naše bučne srdačnosti. Kao posle nekog teško obavljenog posla lagano i bosonogo vratili su se u nevidljivi prolaz visoke ograde od živice, da jedni druge ne vidimo, kako bismo mirnije živeli.

Zbog čega su se ovi Malavijci plašili nas Srba?

Malavi i Srbija se ne poznaju.

Mi nismo Srbi, za njih, ni Jugosloveni, ni Evropljani čak. Mi smo belci i ja sam belac. Ričard, Hans, Žan, Alfonso, Vanjuška, Ljubiša, sve jedno. Belci su gazde. To je naše univerzalno i pojedinačno ime. Belci daju posao i otpuštaju. Viču ili prezrivo ćute. Kupaju se u bazenu, piju oranž-đus. Odlaze nekuda i vraćaju se, kolima. Nikad se ne zna kada će reći: od sutra više ne radiš kod mene.

Moj domaćin je iz Klenka u Šumadiji, seljački sin. Kao dečak je denuo seno, kupio šljive i čistio štalu. Deda mu je prešao Albaniju, a otac Neretvu. Stanovao je u Studenjaku, u Prvom bloku, a onog juna se našao na podvožnjaku. Klasična biografija, dotad.

Sa poslugom moraš biti na odstojanju, kaže izlazeći iz bazena, zaduvan, uvaljujući se u platnenu stolicu dok mu se ruka naviknuto maša za čašu. Teško ih je naći da su pouzdani. Hoće da ukradu ili da ti namame lopove u kuću.

Džeki se bori sa loptom, laje, pa se od vrućine povlači u kućicu.

Kapingova deca (imena nepoznata) sede i čupkaju divlju travu, ne dižu glave, ne razgovaraju. Ona nikad nisu ušla u bazen. To nije dozvoljeno ni Džekiju. Takav je običaj ovde. Svako zna svoje mesto, dragi moj, kaže zadovoljno moj domaćin. Jednom sam, veli, u početku, oprao sudove posle večere, iz čiste dosade. Ujutro, uvređen, Kapingo mi je rekao: Zašto ste to uradili, master? Nezadovoljni ste kako ja to radim?

Ma ja to onako, iz dosade, kažem. Ali ja sam za to plaćen... Dobro, bre, rekao sam, neću više prati, mani me se.

Žena mog domaćina potvrdno klima glavom i kaže:

Ovde su Englezi uveli red.

Sledećeg dana predao sam se svim blagodetima ovog ustrojstva.

Ne znam šta o tome misle Kapingo i deca.

Oni ćute i čupkaju pivlju travu koja, ako se to ne radi svaki dan, očas može da ugupš finu, englesku.