Rakija nad polutarem
Harare—Lagos— Sofija, u avionu
Milena mi dala hartiju da pišem nešto. Piši, kaže, ništa ne pišeš danima. Piši ti, mislim se, nešto, ali uzimam list hartije istrgnut iz bloka. Gledam ga, beo i mek, s finim vodoravnim linijama.
Gledam ga i previjam i pod jagodicama prstiju nastaje aviončić. Ima slomljen nos i veseo rep. Držim ga palcem i kažiprstom u visini desnog uha i - puštam.
On odlete nesmotreno i blesavo i sruši se tamo negde napred, između sedišta aviona. (Da li se ovako neko igra našom letelicom?)
Javljaju da prelećemo polutar. U mojoj zemlji sada je osamnaest sati i dvadeset minuta.
Kada sam bio u Norveškoj, rado sam pio rakiju od kima. Zove se „Linija". Akvavita „Linija". Na njenoj etiketi je naslikan teški jedrenjak kojeg zapljuskuju talasi okeana. A kada se flaša (koja, inače, vrlo lepo leži u ruci) okrene tako da se kroz zlatastu tečnost gleda u poleđinu etikete, ukaže se tekst koji se vidi kao da je pod lupom. Piše da firma ta i ta garantuje da je ova akvavita „Linija" putovala brodom, na primer „Tombara" (tako se zvao brod na kojem se ljuškala moja rakija), od datuma tog i tog do datuma tog i tog, od Severnog mora do ispod ekvatora i natrag. Ime joj je „Linija", dakle, zbog ekvatora.
Taj put joj je potreban zbog vrenja. I meni. Vrim na svakom putu. „Linija" je najbolja kada se pije iz flaše na kojoj se od hladnoće uhvatilo inje. Čim se proguta, po telu se raziđe sačuvan sunčev zrak, uhvaćen negde na polutaru. I on, zrak, kao dobri duh iz čarobne lampe, ispunjava želje gospodara iako ga ne pita šta bi hteo, jer zna da je on - taj zrak - upravo sve što treba onom koji je toplom šakom protrljao flašu.
Ali, šta bi bila ova kimovača sa Severa da joj nije južne hemisfere? Ne bi bila to.
Da bi sazrela, njoj treba cela planeta, kao i čoveku.
