Kako kosi crnac
Fothergil Island, subota
Iz kolibe nalik na seoske (prekrivene slamom, zidovi od trske, testija s vodom), ali samo nalik - jer je komforna (engleski klozet, tuš, struja iz agregata), zapravo sa terase, zavaljen u platnenu stolicu posmatram crnca, u daljini, kako, odeven u zeleni radni kombinezon, kosi.
Njegova kosa, sa ove razdaljine, nalikuje štapu kojim, poput deteta, maše po travi levo-desno. To čini jednom rukom, u ritmu klatna, pa kada se ne bi znalo da je na dnu držaljice maleno sečivo, sa obe srane britko, zaista bi izgledalo da se samo zabavlja.
A on kosi.
Naš seljak ima kosu koja liči na sablju, drži je obema rukama i u svaki zamah unosi celo telo, i kad padne otkos, dok mu se kosa vraća u prazno, da bi se popela do tačke odakle će se ponovo oštricom zaleteti u sočne vlati - iz njegovog čvrstog i usredsređenog lica, u deliću trena, sevne nešto pobedničko.
On radi, ali to je kao da ratuje.
Ovaj ovde radi, ali to je kao da se igra.
Naš seljak obara travu samo kada mahne zdesna nalevo, a ovaj je seče u oba pravca. Potonji, međutim, ima maleno sečivo, pa bi ono što oposle i jedan i drugi moglo da bude taman isto, ili tu negde.
Kada bi naš seljak imao kosu sa oštricom na obe strane, pokosio bi mnogo više. Ali, to bi onda bila samo gomila dobiti.
