Vruć vetar

U autobusu iz Beograda ka jugu (podne, nas nekoliko), drugoga jula devedeset osme, beše velika žega.

Sa lica starca curi; kapljice kotrljaju niz mokru košulju.

Upravo sam stigao iz Zagreba, kaže.

Ćutim.

Nemam dinare, samo marke. Jedva razmenih...

Ćutim.

Ja do Batočine...

Ćutim.

Sedi (ne zapaža) pored nezastrtog zaptivenog prozora. Graške kotrljaju. Otupeo, trpi. Gleda ispred (napeto), u daljinu koja nam izmiče.

Pružim ruku, navučem zavesu.

Ćuti, ne pričaj mi ništa, rekoh u sebi.