Gogen

On mora da ostane. Ne može da uprti zemlju. Ni kravu Cvetulju, ni Šarova, a ako bi on sam i mogao da izbegne, ne može da ostavi silnu familiju. Jer, seljaci uvek imaju silnu familiju, dok gospoda nemaju.

Pa ima groblje, pa staze i bogaze svog detinjstva i slične sentimentalnosti koje kao primitivna seljačina voli, poštuje i raznežuje se onako grub i glup, za razliku od noblesa.

Danas, sutra, prekosutra, pripadnici ambasada napuštaju Beograd.

Blago njima. Sa privremenog rada u inostranstvu o državnom trošku će moći da posete svoj zavičaj. Da se vide sa bliskima, ako ih imaju.

Nisam još dočuo da neko od nas odavde odlazi. Ni gospoda. Ko je otišao svojevremeno, otišao je. Ostali su ne samo oni koji ne mogu nikuda i da hoće, već i oni koji mogu a neće.

I ja sam razmišljao da izbegnem, iako nemam Gogena. Jer imam raznih prijatelja koji zovu. Dođi, kažu, imaćeš lep smeštaj. A imam i prijatelje koji me ne zovu a kojima mogu da banem, kad god hoću. Oni su mi bliži.

Ne volim da poginem, to sam utvrdio. Ali ne mogu da idem. Ne vredi. Ne mogu da povedem oca i majku (neće da idu), ujaka, braću i sestre, šuraka i njegovu najnoviju ćerkicu, onog malog Gavrila, još manjeg Mihaila, sve moje dede, moj hrast, lipe ispred „Grmeča", moju obrenovačku kaldrmu, kumove, sve dobre ljude koji su mi prirasli, a ni oni loši nisu toliko loši da ih ne bih poveo. (Što da tamo negde upoznajem nove loše kad imam svoje lošingere?)

Nema se kud. Ostaje se ovde.