Monolog bez tačke i zareza

“... i opet te novinčine u šake važno je da je tebi lepo a dete ovde po ceo dan među četiri zida nema ko da ga izvede po ceo dan tamo na poslu vataš zjale i onda se ovde izležavaš ja dirinčim od jutra do mraka krpim vas šijem peglam kuvam ne vidim ni sunca ni meseca kad ću ja jednom da se odmorim i ispavam da ništa ne moram da radim a za mene uvek govoriš – ona ne radi – ko da se samo na poslu radi koliko vas ima zaposlenih a niko ne radi a ja mučenica nemam ni plate ni odmora ni poštovanja od nekoga i ovo dete me mrzi jer ga teram da jede i spava i da uči i da radi po kući a ti mu sve popuštaš i igraš se sa njim pa te voli nije život igra nego muka to treba dete da zna od malena ali nema kome ja da pričam kad mene niko ne sluša skini te nožurde sa kauča nisi ga ti kupio nego moja majka vidi kako si izgužvao pantalone drugi muževi cene svoje žene i ne gužvaju pantalone i sami ih peglaju i izvode svoje žene u provod a ja i na moru moram da kuvam i spremam a i to ti je neko more Rovinj druge žene idu u Grčku pa i nakupuju svašta tamo a ti nikad nemaš para a imaš za ono tvoje kafansko društvo sve bekrija do bekrije bez kučeta i mačeta samo si ti od oženjenih među njima a i to je na papiru...”

utorak

“... pa ti stvarno nisi normalan stvarno nisi kad hoćeš da izvedeš sad dete vidiš da može da padne kiša pa da se dete prehladi a onda ću ja da ga negujem a nećeš ti i ja ću da ga vodam po lekarkama a tebe baš briga za sve bolje uzmi novine pa pročitaj šta piše o cenama pošto je šta nisi otišao na pijac Bog te pita kad a u kafani znaš sve pošto je vidi te cene i vidi koliko u kuću unosiš para pa se zapitaj kako sastavljamo kraj s krajem nije to tebe briga makar da se ja i prodajem za pare a mnogi me oće što da neće kad sam ovako zgodna a ja blesača odbijam šta ću kad sam poštena a od poštenja nemam ništa nego ovu dobrovoljnu robiju jeste imala sam ja puno muškaraca pre braka a od udaje sam rekla ne i održala sam se u toj reči i sam Bog zna i trunem ovde i venem u najboljim godinama žena je u četrdeset sasvim rascvetao cvet što reče komšija samo ti to ne primećuješ opet stavljaš noge na taj kauč...”

sreda

“.... mogao bi to dete jednom da izvedeš pa šta ako je kiša tebi uvek nešto smeta za sve imaš vremena samo za nas nemaš ni vremena ni para ničega a da jedeš uvek imaš i opeglano ti je i oprano samo ja od toga nemam ništa nemoj na tu stolicu da sedaš vidiš da je razglavljena ugojio si se ko mečka samo sediš meni se vene pojavile na nogama od stajanja a bolje lezi tamo pa da to me odmah poslušaš a da sam ti rekla da nešto uradiš ne bi bio tako poslušan samo ležiš što već jednom ne istruneš ne znam kako nisi dobio plikove po leđima eeee za koga sam se ja udala od toliko prilika šta sam Bogu zgrešila što bre negde ne izađeš iz kuće da te ne gledam ovde kad nisi ni za šta ko da sam se za panj udala isto mi je – ti ili panj samo ćutiš i duvaš stani stani nemoj sad da me prekidaš znam ja šta ti hoćeš da kažeš znam šta misliš u toj tvojoj glavurdi misliš da sam ja glupača koja samo priča pa misliš neka je neka priča a ja ću po svom e pa neće moći tako više da znaš zarobio si me s ovim detetom vezao mi ruke i noge al ne dam se ja ne dam ostavi te novine i slušaj šta ti govorim...”

četrtak

“... lepo bogami lepo sad se dolazi kući u ovo doba znaš li ti da imaš ženu i dete mogli smo da se razbolimo i da pocrkamo ovde mogli smo i da istrulimo dok se gospodin smiluje da dođe kući gde ti je plata da vidim kolko ti je ostalo joj nebo otvori se i sprži i mene i njega da nas nema kad smo ovakvi pa od čega ti misliš da mi živimo ovaj mesec beži beži od mene smradu nad smradovima stoko jedna pijana ne ne na tu stolicu joooj šta me snađe ustani sam podigni se kad znaš da se skršiš i da se naločeš dabogda crko dabogda te grom spalio i mene s tobom da te ne gledam...”

petak

“...od svih dana ovaj mi je najgori kad samo pomislim da ću morati da te gledam ovde dva dana idi negde da te moje oči ne vide ne mogu da te podnesem ni to tvoje ćutanje ne ne neću da te slušam znam šta ćeš reći šta sad je gospodinu naspelo da izvede dete da ga vidi komšiluk kako je on dobar otac a preko cele nedelje ja se sa njim borim a ne može ne može to kad ti oćeš nego kad treba šta to tražiš e nema više para ne traži ti si tvoje potrošio kakvo tuširanje nećeš valjda sad da se tuširaš nećeš valjda kod švalerke ko zna šta ti meni radiš ja i ne znam ti se možda samo praviš da si pijan a ovamo kod švalerke ideš sa mnom nisi legao dve godine praviš se nesposoban nemoj da se začudiš ako nađem nekog muškarci me saleću ne na tu stolicu bože bože šta sam ja to uradila da me bog toliko kažnjava...”

Na sudu

Pošto je sudija morao da prekine monolog Jadranke J. i umornim glasom prozvao Milana J. hemijskog tehničara iz Beograda, ovaj je izustio :

“Ja priznajem sve i pristajem na sve uslove koje je moja žena postavila. Jedino bih želeo da dete pripadne meni, međutim, ni na tome ne insistiram ako bi to onemogućilo razvod po hitnom postupku... Ja, druže sudija, samo želim da spasem goli život.”

Sudija, kome je posao da se trudi da bude objektivan, nekoliko sekundi je sažaljivo gledao u podnadulo i očajno lice Milana J. pa se, uzdahnuvši, okrenuo daktilografkinji i počeo da diktira.