Ljudi sa sporednih staza

A gde je ta Slavkovica? – pitao me je svako s kim sam se povremeno čuo telefonom sa Rajca, Ravne gore, padina Suvobora – staza i bogaza kojima sam ovih dana tabanao s rancem na leđima.

Ko zna-zna, ko ne zna ne vredi mu pričati, odgovarao sam, uglavnom. Srbija je, uostalom – velika tajna.

A Slavkovica je selo koje liči na varošicu pa je teško uistinu reći šta je.

Uz glavnu ulicu, jedna do druge poređane su uglavnom spratne zgrade. Tu su staro i novo zdanje škole, crkva, a ispred njih parkić, pošta i tri kafane.

Sa obe strane ulice ima, može biti, po dvadesetak kuća, od toga najviše deset novih, ili bar održavanih, a ostale su davno zgasle. Oronule, mrtve.

U njima su bile zanatlije. Sada nema ni jednog.

Ni pekare, ni brice.

Učini se da sam ušao u zamrlu varoš, poput neke u Meksiku gde se kriju desperadosi ne bi li zaboravili prošlost i ne bi li njih zaboravili.

Stari poštar, s brkovima požutelim od duvana, s mokrom krpom preko čela psujući Velju kafedžiju zbog loše brlje, vergla ručicu na prepotopskom telefonu i viče: Alo, alo! A otuda, s druge strane žice javljaju se vojvoda Stepa, ili Mišić, sa položaja...

Takve se slike rađaju i tako bi moglo biti jer ovde uistinu ne dopiru signali modernog vremena: ni 063, ni 064, ni 065. Džepnim telefonom mogla bi se uspostaviti veza samo ako je satelitska, kao iz gudura Avganistana. Ne stižu ni novine.

Zemljopisci, međutim, tvrde da je Slavkovica na sto kilometara jugozapadno od Beograda, a teritorijalno pripada opštini Ljig. Mada su ove odrednice tačne, kada se u Slavkovicu uđe, merila spoljnjeg sveta gube na uverljivosti.

Svet je mnogo dalji, a Slavkovica pripada samo sebi.

Ako putnik u njoj zastane s namerom da zakonači ne bi li sutradan nastavio kakvim važnim poslom, čim se smesti iza njega će se zatvoriti bešumna vrata vremena.

Kada na noćni stočić spusti ručni sat, više ga neće uzimati kao i bilo koju nepotrebnu stvar. Osetiće smiraj dana i samoga sebe, a odnekud, iz zaborava, sopstvenog ili kolektivnog, svejedno, sinuće mu kao otkrovenje šta je zaista važno a šta nije.

A u svakom slučaju, osetiće da žurba nije dobra.

Takav stav potvrđuje (ili ga podstiče) priča iz ovih krajeva koja se prenosi s kolena koleno, jer je poučna. Liči na istočnjačku zen priču, mada je o Milovanu

i Vidi, ženi mu.

Radnja se dešava baš u ovo godišnje doba, kada se skuplja pokošena trava sa livada i dene u stogove.

Rade oni barabar, svako na svom delu livade, skupljaju suvu travu na gomile, po propisu, jer bi je u protivnom prvi vetar mogao razneti pa ode mast u propast. Podne, upekla Zvezda, treperi vreo vazduh, kad se otuda, iza brda, odakle dolazi svaka nevolja, naoblači, smrče, krenuše oblaci. Znaju i Milovan i Vida za koliko im kiša stiže i znaju da neće uspeti sve na vreme oposliti.

– Po’itaj, Milovane, po’itaj! – viče Vida i trčeći nabacuje denjake kako stigne, navrat-na-nos, dočim Milovan ćuti i radi kako je i radio.

Kada se kiša sa olujom stuštila, Vida je pokupila i zdenula sve, a Milovanu ostalo još za dva stoga.

Pobegoše kući, pa sutradan ponovo na livadu. Kad tamo, sve ono što je Vida skupila na brzinu, rasturio vetar, pa moraše isponova, ponovo posla za ceo dan.

A Milovan prikupi preostala dva stoga, sede, zapali cigaru, pa povika:

– Po’itaj, Vido, po’itaj!

Ne valja hitati, zar ne? Brzo kuso. E pa tako se i ja (dosta lako) primih na ovu mudrost, bez opiranja.

U Slavkovici, rekoh, postoje tri kafane, od kojih se u jednoj može i spavati. Ne spava se baš u kafani, već gore, u sobama, gde ih ima sedam. Ne bi se moglo reći da je to hotel, niti motel, već baš kuća za odmor, kako i piše na turističkom prospektu: Kuća za odmor ,Smiljanić – Slavkovica. Mada, iznad ulaznih vrata piše: Kafana Smiljanić. A Slavkovčani ne vele ni jedno ni drugo, već: Kod Slobe. On drži pod zakup kafanu, kuću za odmor, kako god da se nazove.

Sloba (48) se ne preziva Smiljanić, već Brčkalo. Sa Pala kod Sarajeva došao je sa Pejkom (46) pre četvt vekau Takovo (Gornji Milanovac) gde je napravio kuću i sedam godina držao kafanu Kod dva Bosanca, a onda pronašao ovo mesto gde kani, kaže, da ostane celoga života. Da razvije neku vrstu seoskog turizma i tako to.

Slobodan je po školi konobar, Pejka kuvarica. Budući da u Takovu imaju kuću (a i dve kćerke, jedna srdnjoškolka, druga studentkinja), Pejka živi i radi tamo (u Votki, PIK Takovo), a u Slavkovici provodi subotu i nedelju. Lepo se, vidim, slažu. Mnogi koji su se razveli, ne bi da su malo proredili viđenja.

A otkud ono Smiljanić?

E, to je prezime pokojnog Tihomira, koji je nekada imao kafanu Romeo i Julija na Ibarskoj magastrali (sada: Ãarić), uveo struju u Slavkovicu pre nego je imao Ljig, bio predsednik opštine Ljig, a ovde, gde su bile vrzine i sam kamen podigao građevinu, sluteći bolju budućnost.

Tako mi kazuje Sloba.

Budućnost (bolja) još nije došla, mada postoje obećanja, a veseli Tihomir je otišao u sećanja. Prezime mu je na firmi, kao spomenik, koji svakako posećuje znatno veći broj ljudi, nego onaj tamo gde mu je urezano u mermeru. To je i hteo da postigne Slobodan Brčkalo, poštujući delo čoveka kojeg nije imao prilike lično upoznati. Ono što nije dovršio Tihomir, nastavlja Slobodan.

To je neka vrsta seoskog turizma. Hrana kao domaća, obilna, šetnje po okolnim brdima i livadama, izleti.

Osim kafane i soba, ova kuća za odmor ima prostranu terasu sa četiri stola, koja visi nad potokom u kojem se brčkaju divlji pačići.

Pitao sam razne sagovornike kako se zove taj potok, ili rečica, ali svi kažu da nema imena, neki da je Kolovača (pa se prepiru, jeste, nije), a pojedini kažu da se zove Reka. Kao što se u Mionici odskora pakuje voda koja se zove Voda. I kada neko iz šireg dela Slavkovice dolazi u varoš, kaže: Idem u Reku.

E pa kada se sa terase gleda u reku Reku, vidi se brana podignuta zarad kupanja, a preko obale je prostrana livada na kojoj je od stabala načinjen sto sa klupama, suncobranom, i tuš. Kad se pogled podigne, ukaže se zeleni Rajac i nebeska plavet.

Slobodan, a subotom i nedeljom i Pejka, sasvim stručno obavljaju posao. Ali to nije sve, što bi rekli današnji trgovci. Oni stvaraju osećaj kao da ste im došli u kuću, u privatnu posetu. Da nije plaćanja, i os talo bi se u takvom uverenju. A i vode računa da ne budu preterano bliski, da gosta ne uguše nametljivošću. Osete kad treba prići a kad se povući. Čovekomerna mešavina školskog znanja i osećaja.

E, sada, posle ovoliko pohvala valja i zameriti.

U kafani je televizor koji je stalno upaljen, pa mora da gleda ili bar da sluša i onaj ko ne bi. Na spratu, gde su sobe, nužnik je odvojen i tako sabijen zidovima da se na šolju mora sesti postrance, a poklopac je vezan kanapom, da ne padne. Dobro, takvo je stanje zatečeno. Ali, u kupatilu nema sapuna. Zapravo ima – dva gotovo providna sapunčića, sliščića. Kada sam na to skrenuo pažnju Slobodanu, rekao je: Eto, na sitnicima se pada. Ispravićemo.

Osvanuo je novi dan, a sliščići su bili još tanji.