Ko je ugasio svetlo?

Osmospratnica na Novom Beogradu. U Ho Ši Minovoj ulici. Spolja liči na glomaznu kocku. Kada se u nju uđe, vidi se da je iznutra bušna: kao da se nalazite u ogromnom bunaru ili kaci. Na stranama prema severu i jugu su dugačke terase s jakom metalnom ogradom za koju su privezana plastična užad za kačenje veša. Ponekad, kada se sa svih osam nivoa viju (ili tromo vise) čaršavi, peškiri, spavaćice i ostalo, praznina prosto zrači veselošću, kao da je praznik.

Takvi prizori su, međutim, retki iz razloga koji će strpljivom čitaocu naknadno biti pojašnjeni. Većinom, dok se stanari i njihovi retki posetioci kreću preko terasa, pošto je cela unutrašnjost pregledna, liči na utrobu zatvora ili scenografiju za neku avangardnu pozorišnu predstavu po Danteu. Liči, ali nije ni jedno ni drugo.

Ovu su zgradu početkom šezdesetih godina naselili Krajišnici i Ličani sa odlikovanjima na prsima, oženjeni varošankama, ogrnuti grombi i kožnim kaputima, a ubrzo su po zgradi zakmečala i deca. Zato su ograde na terasama tako učvršćene i guste toliko da tek dečji prstić kroz njih može da se provuče.

Deca su rasla na novobeogradskom pesku, asfaltu, gađala praćkom golubove, a dečaci sa donjih virili pod suknje devojčicama sa gornjih terasa.

Onda su ta deca odrasla i otišla. Činovi, uticajni očevi i majke poradili su da dobiju stipendije za studiranje u inostranstvu (gde su mnogi potom nastavili da žive) ili ih na vreme pozapošljavali u bogatim i jakim firmama od kojih su odmah dobili stanove. Ima, zato, gotovo dve decenije kako se ova zgrada sasvim povukla u sebe, u neki opusteli mir, mrtvilo i dremež. I sela koja su davno napustili mladi čini se da životnije izgledaju od ovog tamnog bunara po čijim obodima se povremeno, kreću starice i starci, a onda zaključavaju po stanovima sa uspomenama, televizorima i novinama.

Ove bivše snažne i pune života Ličane i Krajišnike, nekada moćne u svakom pogledu, danas samo ponekad, retko, sasvim retko posećuju klinci ošišani kratko, s minđušicom u uhu, u iscepanim farmerkama, devojčice s raznobojno ofarbanom kosom, s cigaretom između prstiju. To su unuci i unuke ovih brđana. Dolaze po pare, a odlaze ljuti. Uvek se zbog nečega posvađaju.

Stanari zgrade se sasvim retko posećuju, ali su vrlo dobro obavešteni o svakom ponaosob. Možda baš zbog toga što im se gotovo ništa ne dešava, svaka sitnica

za njih ima veliki značaj. I lako se naljute jedni na druge. Jedina uzbuđenja su im ljutnja i bes. To ih nekako razdrma, prosto živnu. Iz očiju im sine svetlost kao iz žara kad se dune u pepeo.

Pošto samo jednom nedeljno kače veš da se suši (jer ih po jedno-dvoje živi u stanovima) često se dešava da ovi iz stanova na severu imaju potrebu da to učine upravo onda kada ovi sa južne strane zgrade počnu da kače svoj. Prošle nedelje je bilo obratno.

Tako započinje svađa. Reči se odbijaju o zidove “bunara” i sve ječi, odzvanja.

Onda izlaze oni koji su upravo zaspali pa ih je galama probudila. Oni su posebno nervozni. Pojedini ne izlaze nego zovu telefonom, drhte im vilice pa viču, psuju, mlataraju rukama i pokazuju razne vulgarne znake kao da ih sagovornik vidi.

Sledećih nedelja na stepeništima, kada se sretnu, ne javljaju se jedni drugima, kasnije se to zaboravi, pa ponovo.

Sedamnaestog februara u devetnaest časova i četrdeset pet minuta dogodilo se, međutim, nešto sasvim izuzetno.

U jeku televizijskog dnevnika nestalo je struje. Gotovo svi stanari su istrčali na terase da vide da li svetla nema samo kod njih ili je mrak u celoj zgradi. Kao u nekakvom antičkom amfiteatru gotovo mrtva zgrada je počela da podrhtava.

– Ima svetla u hodniku! – viknula je neka žena.

– Neko je dirao osigurače – odjeknulo je sa sedmog sprata.

– Evo, na prvom je došlo!

– Kako može da ima na prvom a na petom nema?!

– Ko sabotira Dnevnik?!

– Gde je Marko? Sigurno je opet nešto čačkao oko struje!

– Sram te bilo, Dražiću, ja nisam ni izlazio iz stana!

– Tebe da bude sram...

– Nemojte da se svađate, ljudi, evo došla je struja!

– Ma ko to dira osigurače, da mi je samo da ga uhvatim?!

– Idem ja dole da vidim...

– Ne idi, Mićo, šta te se tiče. Šta će ti pištolj, pobogu čoveče?!

– Evo, opet je nestalo! Ko se to sa nama zafrkava?!

To je zbog Dnevnika...

– Ljudi, šta ste se razvikali, smirite se. Nestalo struje, pa nestalo. Doći će...

– Nije nestalo, nego neko sabotira!

– Ovo je provokacija!

– Sad je došla struja na petom!

– Ma nestade! Sad je na trećem.

– Evo ga Mića, vratio se iz podruma. Koga si to uhvatio, Mićo?

– To je Steva! – jedva je, zadihan, progovorio Mića. – Stevu sam dole zatekao i stražarno doveo. Zatekao sam ga kod osigurača...

– Nisam ja, šta vam je, i ja sam išao da vidim ko dira osigurače.

– Znam ja tebe, pokvarenjaka! I da te nisam zatekao, znao sam da si ti.

– Sve terase unutar osmospratnice u Ho Ši Minovoj bleštale su u svetlu a na njima uzrujani stanari.

Steva se otrgao iz ruke koščatog Miće, a ovaj je uspeo da ga zakači drškom revolvera po leđima. Bubnulo je tupo i to se sasvim dobro čulo.

Dnevnik je, međutim, prošao. Stanari su se povukli sa pozornice.

U zgradi je ponovo zavladala tišina, ali ne i mir.

Ozlojeđen, Steva (visoki službenik jedne savezne institucije u penziji) tužio je Miću (pukovnika u penziji), navodeći osamnaest svedoka.

Pred sudom je veliki i odgovorni zadatak. Zakazano je prvo ročište.