Hotel Evropa

Hotel Evropa u Kuršumliji nije hotel, ni Evropa. Hotel nije jer nema soba za spavanje, a Evropa nije iz mnogo više razloga.

Ipak, to je jedini veći prostor u ovoj varoši, u kojem može da se održi – bal.

To nije onaj bal po kojem se prosipa bela svetlost sa kristalnih svećnjaka, na kojem se igra menuet, kadril i mazurka, puca i šušti šampanjac, a svakog gosta najavljuje utegnuti lakej na ulazu u dvoranu.

To nije ni bal pod maskama. To je bal na kojem se ljudi pokazuju u svoj svojoj lepoti, radosti, čemeru, potrebi da se iskažu za jednu noć, koju su čekali godinu dana, a o kojoj će pričati još toliko, do sledećeg bala.

U dvadeset časova Evropa je bila puna. U nju je stalo 170 stolica, a prodato je, kažu greškom, još toliko karata. Sve ono na čemu može da se sedi, upotrebljeno je.

Sala krcata ljudima, dimom, šarenom hartijom kao za Novu godinu, žamorom i iščekivanjem.

Ciganski bal počinje u subotu uveče, a završava se u ponedeljak, kad svane. Svira orkestar iz Prokuplja. Gost večeri je Slobodan Ilić Boban iz Niša, koji se osmehuje sa plakata izlepljenih po varoši. Biće izabrana lepotica večeri, najbolji amater-pevač, igraće se čoček... To je ono što se predviđa. Nepredviđeno samo daje veću draž događaju koji je započeo.

Za stolom Rada Redžepovića (23) rabadžije ovdašnjeg, cela je njegova porodica. Braća, snahe, deca... Radov sin Darko, ima tek godinu dana. Lepotica nežnog lica kojoj kao da je neko utrapio ogrubele, velike šake, doji Darka, tu, u Evropi svakih pola časa. Srđan, četvorogodišnjak, u klasičnom konfekcijskom sakou i tesnim pantalonama, lep i ozbiljan, začešljane kose, gleda po sali.

– Šta ćeš da popiješ Srđane?

– Da popijem? Ja hoću da jedem.

Muzika svira tango, pa neki šlager, šestorica kelnera se provlače izmeću stolova. Oni koji ne mogu da nađu mesto, stoje naslonjeni na pre nekoliko godina okrečene zidove.

Muzikanti iz Prokuplja nisu Romi, a buket karanfila na stolu, namenjen lepotici na dar, nije pravi.

Plastična masa podražava cvet, zelena žica umesto drške. Lažna lepota je dugotrajna. Kelneri se sve ubrzanije probijaju između stolova, oznojeni. Program počinje. Mikrofon zgrabi Doda Petrović, kao žedan čovek krčag vode i, glasom i telom, zapeva neku cigansku pesmu.

Poleteše šeširi u vazduh, podigoše se obnažene ženske ruke, udarajući dlanovima po taktu, zapevaše svi iako nisu mogli da budu jači od silnika – zvučnika.

Deca u rukama očeva, dignuta iznad glava, cupkaju u ritmu, radosnim očima upijajući taj svet, taj kalambur, taj život u koji su kročili, taj dim i vrisak, bez straha i sumnje. Toliku radost pokazuju samo ljudi koji je često nemaju, ili su retko u prilici da je iskažu. Ona se vidi i na njihovim šarenim, svetlucavim haljinama, leptirmašnama, kaubojskim šeširima, koji su na njima samo u ovim prilikama – ne svu noć; samo dva-tri časa, pa otkopčavaju dugmad na belim košuljama, prslucima, razvezuju čvorove na mašnama... Dekor je odigrao svoju ulogu. Ljudi nisu.

Miloš Ristić (32) konferansije u novom, modernom, tamnom odelu, s leptir-mašnom (bravar u Metalcu), najavljuje gosta večeri:

– A sada će vas zabavljati vama svima sa ploča znan Boban!

Niko se više nije uzdržavao. Kao da je bomba bačena: pljesak i poklici. Slobodan Ilić Boban se klanja na sve strane, trese mu se bujna kovrdžava kosa. Peva, igra, osmeh mu ne silazi s lica. Posle desetak pesama, mikrofon je ustupio amaterima-pevačima. Traže mu autogram. Čuvaće ga. Ako nemaju, kupiće njegovu ploču. Sve liči na veliki koncert. Hoće da tako izgleda. Pevač koji daje autograme značajniji je u sopstvenim očima, oni koji ga dobijaju, isto tako.

Ristići, brat i sestra, dvanaestogodišnjaci, igraju čoček. Obučeni su kako treba u takvim prilikama. Pa onda, Nena i Jova Nikolić, u školu još ne idu. Ljudi su nagrnuli do bine. Sve je puno, ni za stajanje više nema mesta. U Evropu sada ulazi svako ko želi, bez karte.

Bliži se ponoć i izbor lepotice. Branka Redžepović opet doji dete. Srđan je pojeo deset ćevapa, neprestano puneći usta: levom rukom gura hleb, desnom meso. Rade Redžepović nudi vino poznanicima za drugim stolovima. Imaju oni, ali on hoće da im da svoje. Sve što poruči, nudi. Večeras to sebi može dozvoliti. Branka čežnjivo gleda u one koji igraju u kolu. Kolo vijuga između stolova, obarajući kapute prebačene preko stolica, na olajisan pod. S mukom se probija, pa se prekine i, tako, od jednog nastanu dva, tri kola... Svetlucaju oči igrača i zlato oko vrata, pravo i lažno, već se primećuju oni koji uvek zajedno igraju.

Jedanaest lepotica se poređalo pored bine. Svaka nosi svoj broj. Samo su dve, kaže Predrag Petrović (koji je preuzeo konferansu, čini se po svom nahođenju) – neudate. Taj podatak je za mnoge važan. Publika glasa ispisujući brojke na kovertama. Slobodan Redžepović (26) visokokvalifikovani asfalter, u ruci drži podebelu hrpu koverata i hitro, na svakom ispisuje – trojku.

– Tako se to radi, burazeru. Svako od organizatora je dobio nešto, a ja ništa. Nisam ni ja naivan. Zašto da sat ne dobije moja sestra? Slobodno to napiši... Baš bih voleo da to napišeš, da svi znaju.

Za lepoticu je proglašena kandidatkinnja s brojem tri: Mira Nikolić.

Sve je ličilo na veliki, spektakularni izbor lepotica.

Ponoć je davno prošla i za stolovima sedi samo malo ljudi. Ostali igraju. I starac koji teško diše kada sedi. I ona deca koja su igrala čoček.

Napolju se naziralo jutro. Ciganski bal organizovan pod pokroviteljstvom Samoupravne interesne zajednice kulture u Kuršumliji, uz materijalnu pomoć četrnaest radnih organizacija od kojih su najviše dali ŠIK Kopaonik i Konfekcija Sedmi juli bližio se kraju. Ljudi su polako izlazili, s pramenovima dima koji je kuljao u prohladno jutro. Odmoriće se, pa, uveče, opet. Za te dve noći se živi, kaže Pavle Ristić, predsednik društva Roma.

Pet časova je. Na autobuskoj stanici u Kuršumliji, gužva. Oni koji ne nameravaju da ostanu i sledeće veče, vraćaju se u Podujevo, Prištinu, Prokuplje, Niš ...

Autobusi brekću, zagrevaju se, a na njihovim sedištima već kunja umorna publika sa bala.