Ima trenutaka...
...kada je Rade osećao silnu snagu i hrabrost. Naročito kada bi gledao neki kaubojski film, pa izađe iz bioskopa.
Ih da mu je tada da ga neko potkači, da ga ćušne il popreko pogleda. Ali kao zainat, niko. A opet, ponekad, tako je slab, nemoćan, plašljiv; čini mu se da bi ga dete moglo izudarati ili naterati u beg. Tako se nekako jadno osećao i ove zimske noći dok je koračao po celcu, zaobilaznim putem do iza kuće Marinkovića. Plah kao zec trzao se od svakog šuma. Otkine se ledenica sa ivice crepa, tresne o mrzli sneg - Radetu srce namah jurne u grlo, kao da je tu neko utočište. Pa kuca-kuca, da mu izleti kroz bubne opne, a ne iskače nego guši. Ako pas iznenada zalaje, pravo je čudo što ga ne sgrefi kap. Zašušte krila sovuljage iznad glave, promakne ptičurina, Rade ni živ ni mrtav. Poznato mu je šta sve može da se čuje u zimskoj noći i da njega niko neće napasti, ali ne vredi. Kuraži se, udiše duboko oštar vazduh, pokuša da zvižduće (skupi usne, dune - ništa): sve uzalud.
