Još se budim
Beograd- Sofija, avgust
Izlazeći iz aerodromskog autobusa u vlažnu noć na Surčinu, na nekoliko metara ispred mene ukazala se slabo osvetljena silueta aviončića s propelerima. U njega su vodile malecne merdevine s nekoliko pragova, kao one u bibliotekama, za dohvatanje knjiga.
Penjući se, učinilo mi se da ulazim u nekakav avanturistički film. Setio sam se samo one scene sa Bogartom iz „Kazablanke", na aerodromu, ali njemu je sve već bilo iza leđa.
Našao sam se u sedištu ruskog aviona AND-24, vlasništvo bugarske kompanije „Balkan", s četrdesetak mesta.
„Ne puši, zategni kolanite", zasvetlelo je upozorenje.
Motori su zazujali u ritmu zaveslaja na alaskom čamcu, ali uza zvuk kakav proizvodi motorna testera na pilani. Buka koja uspavljuje.
„Ne puši, zategni kolanite", kineski čaj od jasmina, kolač sa suvim grožđem, pola cigarete i san.
San iz kojeg se još budim.
Večera sa nevidljivim čovekom
Hotel „Rodina" u Sofiji je moderan, svetski. Iz sobe 305, po kojoj lebdi stereomuzika i blag miris ruže (s prostranim kupatilom, toplom i hladnom vodom, čak i duplim poklopcem na šolji - jedan za sasvim malu decu), odlazimo na večeru.
Da nije kelnera, sala za večeravanje bi bila gotovo prazna.
Samo za jednim stolom sa pet sedišta sede, jedan preko puta drugog, dva crnca.
Svi stolovi su postavljeni, ali Milenu i mene šef sale vodi baš za taj, kao da zna da putujemo u Afriku, pa hoće da nas privikne na starosedeoce.
Sedamo tako da je peto sedište, u čelu stola, ostalo prazno. Vi ste iz Jugoslavije? - pita malo kasnije jedan od crnaca. I ja sam, kaže na srpskom Nigerijac Boms Ndu Godpokier, apsolvent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, međunarodni smer.
Stiže supa, kelner je sipa i u peti tanjir. Trudimo se da srčemo što tiše. Salah Ahmed Mohamed, Sudanac, čeka da se ohladi.
Hladi se supa i u petom tanjiru.
Kelner odnosi prazne tanjire, i peti, pun. Donosi jelo, postavlja i petom, nevidljivom gostu.
- Zbog čega donosite hranu i ovde kad tu nema nikog? - nisam se uzdržao.
- Ovo je sto sa pet mesta. Upisano mi je da donosim pet obroka..., mehanički i sa dosadom u glasu kaže kelner posle nekoliko trenutaka razmišljanja. (Kao da se nije na vreme uključio.)
- Ali, ovde nema nikog...
Moje reči su se odbile o njegovu bordo kelnersku bluzu zategnutu na širokim leđima, koja su se u odlasku klatila palubom sale za večeravanje hotela „Rodina" u Sofiji.
Tako je doneo i odneo kolače, i voće. Sve je bilo po propisu.
Ni Sveto pismo, pomislio sam, nema veću snagu od administrativnog zapisa. Stvarnost neoverena pečatom, evo, ne postoji. Po ko zna koji put vladavina iz kancelarije je pokazala svoju zaumnu i nespornu snagu. Njen izvršilac, čovek sa terena, ovaj plećati kelner, sasvim je otupio pod njenim omamnim, toplim okriljem. Uradiće sve što mu naloži, tim pre što malo šta od svega toga shvata.
Tako se i moglo dogoditi da nam, inače nemaštovita, fantaziji sasvim nesklona Kraljica Administracija, omogući da večeramo sa nevidljivim čovekom, kojeg je H. DŽ. Vels, uz preporuke Orvela, Iljifa i Petrova, poslao direktno za naš sto
