Nesreća dolazi slučajno

Vrata apoteke su bila zaključana. Na lepo ispisanoj tablici stajalo je: radno vreme od 7 - 20 časova.

Milivoje Ranković, radnik u „Prvoj iskri" u Bariču ušao je u dvorište apoteke i pokušao da sa sporednih vrata dozove nekog od dežurnih apotekara. Niko se nije odazvao. Pitao je ženu koja tu stanuje, šta je sa apotekarima. „Imaju pauzu jedan čas, ne znam da li od 13 do 14 ili od 14 do 15 časova", rekla je ona.

- Dete od dve godine dobilo mi je trovanje hranom, kod žene koja ga čuva dok smo supruga i ja na poslu. Svaki minut mi je dragocen. He znam šta da radim, - nervozno, kao za sebe, prozbori Ranković.

Vreme je prolazilo.

Četrnaest i deset, četrnaest i dvadeset, dvadeset pet... Nervoza je povećana. I pitanja: zašto na vratima ne piše od kada je pauza? Zašto ne stoji zvonce kojim bi se mogao dozvati dežurni, ako je unutra. Gde stanuje apotekar? U većini gradova, po nekom pisanom ili nepisanom pravilu, apotekar ima stan iznad apoteke.

Konačno, u 14,25 pojavila se žena koja daje dragocene lekove. Žena koja je u naručju držala bebu pod temperaturom, na kiši, odahnu. Ipak, nije smela ništa da kaže. Kao da se bojala da neće dobiti lekove, ako joj išta zameri.

- Zaboravila sam da obrnem tablu na vratima, - rekla je ona.

Zaista, s druge strane je pisalo: pauza od 13 do 14,30 časova.

- Zar vi sami radite? - pitao je Ranković - Kada bi dvoje radilo mogli biste da idete na pauzu na smenu.

- Nema potrebe za dvoje. Inače, nema mnogo posla. Ovo je slučajno - odgovorila je.

I nesreću niko ne očekuje. I ona dolazi - slučajno.

- Da li je ova apoteka dežurna i noću? - pitao je opet Ranković.

- He, tada je dežuran Dom zdravlja. Oni imaju lekove - odgovorila je, opet, apotekarica.

- Došao sam jednom oko 23 časa ovde. Bilo je, naravno, zatvoreno, - priča nam Ranković. I lupao sam na vrata, na prozor. Trebalo bi da negde napišu gde se u to doba mogu naći lekovi. Zar ne može i Dom zdravlja da ih daje bolesnicima, za vreme ove pauze, kada već mora da je bude?

Pitanja su ostala bez odgovora.