Ljudožderi i kanibali

Najpre se na prvoj strani pojavio naslov: Ljudožderi grizu po Šapcu, sa podnaslovom Pripadnici kanibalističke sekte koja se nedavno pojavila u Mačvi izujedali jednog starojeg čoveka i ženu. Očevici tvrde da sektaši imaju metalne zube. Sledi slika: vilica s metalnim zubima. Leleee...
Kad tamo, slika razjapljenih vampirskih čeljusti preko pola strane i naslov, ogroman: LJUDOŽDERI. A ispod, malo sitnije: Strah i panika zavladali u Šapcu zbog priča o pojavi kanibalističke sekte čiji pripadnici noću napadaju građane i ujedaju ih kao vampiri.
Odneo vrag šalu. Iz do sada navedenog, sumnje nema, u Šapcu je na pomolu vanredno stanje. Ali, počnu da se pomaljaju nedoumice. Kako to da ljudožderi umesto da ih jedu, samo grizu po Šapcu? To mu dođu nekako neozbiljni ljudožderi, ili su samo ljudožderčići, mali, oni koje tek stasaju? Ako je neko ljudožder, kad zagrize, ima i da pojede! Ali, ipak, ono pripadnici kanibalističke sekte izaziva respekt. Prosta srpska reč ljudožder dobija na značaju kada se pojača španskom, kanibal, a još kad se udrobi sa sekta, i pripadnik, dovoljno je da nam je odmah jasno da su to neki mnogo nevaljali i nije čudo što su izujedali jednog starijeg čoveka i ženu. Kad čujem da je neki ljudožder ujeo starijeg čoveka, mene to odmah razljuti. Sramota. Ujedati starije ljude... (Uzgred, onaj koji je pisao valjda je hteo reći muškarca i ženu, osim ako je žena bila neki nečovek. A i to je moguće. U Šapcu je sve moguće. U Srpskm mitološkom rečniku, na primer, piše da u Savi, kod Šapca – nigde drugde nego kod Šapca - živi Kemza, zlo biće koje stalno vreba da nekoga namami u vir i tamo ga repom zaplete i udavi... Taj Kemza je zasad neopravdano zapostavljen u delu naše tiražne štampe... Što ne znači da će tako i ostati...)
Nema mi druge, bacim se na čitanje teksta. A tamo: ... gradom se proširila priča... grad bruji... pročulo se po selima... svako ima svoju verziju (čudi me!) ... jedni tvrde da imaju metalne a drugi vampirske zube... Priča se da su... Niko pouzdano ne zna da li se pojavljuju pre, ili posle ponoći...
Što se pouzdanosti tiče, izgleda, da je samo vreme pojavljivanja ostalo neutvrđeno.
Niko, međutim, poimence da potvrdi da je išta video. I u šabačkom zdravstvenom centru su rekli da ovih dana niko nije dolazio da se žali na bilo kakav ugriz. Samo je jedna žena izjavila da se plaši prolaska kroz park uveče, ali je želela da ostane anonimna. Jer da je rekla ime, ljudožderi bi je možda našli i pojeli. Novinarka je zaštitila čitateljku, a sama se hrabro potpisala.

Autor: Nikola Konstadinović

RTS istoga dana napravi prilog u Šapcu. Propitala je zvaničnike i prolaznike pa se zaključiti moglo da je sve izmišljeno. Samo su se strah i zebnja koliko od juče zakotrljali. To je objavljeno u udarnom televizijskom dnevniku u pola osam.
I taman kad sam pomislio da se i ova epizoda završila, sutradan ujutro na pultu novinarnice ugledam hrpu štampe na kojoj je na gotovo celoj stani, pored fotografije nekakvog monstruma, ispisano: GRAD UŽASA, a ispod: Nakon serije napada članova kanibalističke sekte na građane Šapca prethodnih dana, grad opusteo, parkovi i ulice bez šetača posle 20 časova.
Ljudožderi, otkad se pronela ova priča (znači, dan ranije), iz parka preselili se kod šabačkog mosta i tamo neku devojčicu ujeli za uvo. To je, piše tamo, najnovija verzija. A u nastavku da su gradskim parkom sinoć prolazili samo najhrabriji, i to u grupama, a da su – zaljubljeni parovi bezbrižno sedeli na klupama dok se grupa dece jurila po staroj, napuštenoj zgradi... Jedino ime koje se pominje u tekstu je ime lekara koji opovrgava glasine. A ipak stoji naslov GRAD UŽASA.
Ukorenila se bila navika da se naslovi i podnaslovi vade iz teksta, odnosno da odgovaraju jedno drugom. To je izgleda postalo zastarelo. Naše visokotiražne novine krupnim koracima streme da dosegnu nedosegnuto.
Kao potvrdu treba navesti i novi nedeljnik Stop (najtiražniji u Srbiji, kako mu piše u zaglavlju) čiji je prvi broj izašao istoga dana kada i prvi nastavak priče o ljudožderima u Kuriru. Gotovo na celoj naslovnoj strani je slika pevačice i naslov: Ekskluzivno. Ceca ulazi u politiku.
U tekstu, ona nigde ne kaže da će se baviti politikom.
Sada se ide na upečtaljivost naslova i podnaslova (uz pomoć pogodne slike), iako sadržaj istog nema podršku u tekstu. Tekstovi su sve manji, ali ipak imaju više slova od naslova, pa samim tim traže veći umni napor čitaoca. Tekstovi su, uostalom, postali smetnja širenju naslova i fotografija, kao i rastu prodatog broja primereka novina.
Najveći tiraž imaće novine bez tekstova.